Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба




За Таблин конкурс за најлепши божићни цртеж


Јован Влачић, 6 год., СКПД Шафарик“ Добановци

Ликовни педагог: Бранка Лалић
Координатор ликовне радионице: Весна Димитријевић



Јелена Ивановић, ОШ „Горачићи“ Горачићи







У оквиру програма прославе јубилеја, 150 година Основне школе „Горачићи”, у прелепом окружењу школе, цркве и музеја организована је ликовна колонија. На овој сликарској колонији учествовала су три академска сликара.
Покровитељ сликарске колоније је Душан Цогољевић, доктор економских наука. Иако рођени Београђанин, доказао се као велики донатор у свом завичају низом акција, при уређењу школе, цркве, амбуланте и изградњи инфраструктуре, као и организацијом сада већ надалеко познате културно-спортске манифестације „Сабор кумова”. Са поносом се сећа својих корена и овим путем негује и одржава сећање на очевину.
Током ликовне колоније академски сликар Виорел Флоре одржао је час ликовне културе ученицима првог и другог разреда, приближио им уметност, али им дао и неке савете за даљи рад.
Организатор планира да ова ликовна колонија постане традиционална и да сваке године окупља уметнике, а с временом постане и међународна.

  
  
  
 




На табли је писало једно име


Моја  љубав се крије  у  школи. То  је  ОН, леп, симпатичан,  и  помало  чудан. На  часу  га  погледам само  каткад  да  се  не  би приметило  да  ми  се  свиђа. Када  наставник  на  часу  предаје, ништа  не  разумем. Наравно, кад  и  не  слушам, само  мислим  на  симпатију. Кад  ми  се  приближи, хвата  ме  трема, почнем  да  замуцкујем  и  црвеним... Изнутра  ме  нешто  голица. Мислим  да  је  у  моју  главу  залутао чуперак  косе  који  прави  хаос. Да  ли  он  исто  осећа  према  мени?
Осећам  збрку  у  својој  глави. Шта  да  радим, да  ли  да  му  признам, или не? Све  ми  се  измешало... Школа, обавезе, балет, па  сад  и  овај  чуперак  смеђи... Послала  сам  му  поруку. Није  одговорио.
Сутрадан  у  школи све  је  било  као  и  увек. Можда  није  ни видео  поруку, тешила  сам  се. После  часова, када  су  се  већ  сви  разишли, и  ја  сам  кренула  кући. Зачула  сам  како  ме  неко  дозива. Био  је  то  ОН. Пришла  сам  му, помало  стидљиво, као  да  сам  слутила  да  ће  се  нешто  посебно  догодити. Погледао ме  је  својим  дивним  искричавим, плавим  очима. Његов  искрени  поглед  говорио  је  много  више  од  речи. Као  да  смо  обоје  то  осетили.
Полако  смо  се  приближили  једно  другом и  одједном  десио  се  пољубац.  Никада  до  тада  нисам  доживела  лепши  осећај. Као  да  сам  прошла  испод  дуге.
То  је  прва права  љубав  која  се  дешава  у  тинејџерским  годинама. Та  љубав  је  попут  првог  пољупца - неискусна, стидљива  и  слатка.
Под  тим  дугиним мостом   најлепше  се  сања.




За Табла Фест 18


Марија Балчаковић
, 7/3, ОШ  «Васа  Чарапић» Бели Поток

Наставница Снежана Стојановић






Сателит


Очи ми кристално сјаје,
Кроз атмосферу видим твој лик
Твој осмех ми снагу даје
Само чекам да ми покажеш миг

Ноћу често седим сама
Покушавам да нестанем
Тада схватам да ме ти држиш
Не даш ми да избледим  ...

Попут сјаја Сунца
Жеља да пређем чак три зрака
Ухвати ме за руку
И чуј ти моју слатку муку

Покушавам да ти покажем
И нешто да ти кажем
Шаљем поруку вечерас
Јер не желим да те лажем

Не! Немој ићи, стани
Зар не знаш да сам овде сама?
Шаљем поруку вечерас
Попут сателита ...



Александра Петровић, VII/1

Похвала на Осмом међународном фестивалу поезије „Машта и снови“ Центра за културу „Сирмијум“, Сремска Митровица





Дечји савез града Врања у оквиру пројекта из области екологије  и заштите животне средине под називом: „Повежимо се са природом“, који суфинансира град Врање у оквиру Конкурса за финансирање и суфинансирање пројеката из области екологије и заштите животне средине за 2018. годину, чија ће реализација трајати у периоду од септембра до новембра 2018. године, расписује:


ЛИКОВНИ КОНКУРС
На тему:
Да не буде  дима, смрада и смећа, непријатеља деце и цвећа


Право учешћа имају деца предшколског узраста као и ученици основних школа, од првог до осмог разреда.
Радови се шаљу до петка, 19. октобра 2018. године на адресу: Дечји савез града Врања, ул. Партизанска 17а; Поштански фах: 210; а могу се донети и лично у просторије Дечјег савеза града Врања (зграда Дома културе) сваког радног дана до 14.00 сати.
Све остале информације везане за ликовни Конкурс, „Да не буде дима, смрада и смећа, непријатеља деце и цвећа“, могу се добити на телефон Дечјег савеза града Врања 061/605-12-66, контакт особа: Тијана Арсић, шеф Службе за односе с јавношћу Дечјег савеза града Врања (руководилац пројекта).
Тема Конкурса је јединствена за све узрасте: Да не буде  дима, смрада и смећа, непријатеља деце и цвећа, а радови са неодговарајућом темом неће се узимати у обзир за награђивање.
Техника за израду ликовних радова је слободна. Напомињемо да се приликом израде ликовних радова не употребљавају материјали попут разноврсног зрневља, шећера, шљокица, пластелина и сличних непостојаних материјала. Такви радови ће бити одмах дисквалификовани.
Радови који су већ учествовали на неком другом конкурсу немају право учешћа на овом еколошком Конкурусу.
ВАЖНА НАПОМЕНА: Скрећемо пажњу да сваки рад који буде послат на Конкурс како би испуњавао све услове Конкурса, мора да садржи следеће податке: име и презиме детета односно ученика чији је рад, назив вртића или школе, године старости односно разред. 
Сви подаци морају бити исписани хемијском оловком или фломастером читко штампаним ћириличним словима на полеђини рада или откуцани на компјутеру.
Напомињемо да се ликовни радови приспели на Конкурс НЕ ВРАЋАЈУ.



Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина






Стара кућа


На дну моје улице налази се стара, прокисла кућа. Та кућа је напуштена већ много година.
Она има своје станаре који живе у старом испуцалом крову. Већина фасаде је огуљена док неки дијелови су црвени као јагоде. Неколико прозора су разбила охола дијеца која су се враћала из школе. Двориште је прилично лијепо, испуњено је разнобојним цвијећем. У средини дворишта налази се бунар којем нема дна, док сам био мали, мислио сам када уђем у бунар, да ћу отићи у свемир.
Ово ми је најдража кућа у улици у којој се често скривам од пријатеља.



Тарик Џафић, VI разред


Жељка Марковић, ОШ "Вук Караџић" Мемић Брдо - Теслић, Република Српска, БиХ




Сандра Петровић, IV разред






На табли је писало име

Мој најсрећнији тренутак у животу


Дуго сам био центар света
око мене се вртела цела планета,
али то и није нешто, замислите....
Да сте једина ласта на крају лета.

Дуго су све очи у мене упрте биле
као да сам саткан од најфиније свиле.
Дуго сам био центар света
као да сам у галаксији једина планета.

Једног дана десио се лом.
У нашу кућу као да је ударио гром.
Вратила се мама са службеног пута
и изнела ми поклон из аута.

Тог трена десило се чудо
и од тада је у нашој породици
све дивно, помало и лудо.

Од тог  дивног минута
у мом животу почиње
поглавље дивно, ново
сваког трена додаје се ново слово.

Сада у у васиони имам друштво мило
о каквом се само маштало и снило.
Сада се сваког момента веселим
јер имам са ким слаткише да делим.

И тако је у један обичан дан
стао читав велики сан.



За Табла Фест 18


Андреј Милетић, III/1, ОШ “Станислав Сремчевић” Крагујевац

Ментор: Предраг Николић


 
Јелена Бабић



Туга због Линдине смрти бивала је сваким даном све јача. Јесам била мала, али осећала сам неку празнину у ваздуху, у дворишту, иза куће… Тишина која је парала груди…
Сваког јутра, очекивала сам добро познати лавеж, кога, нажалост, није било.
Знам, отишла је на лепше место, отишла је да трчкара рајским ливадама и ужива са неком другом девојчицом.
Пар година нисмо имали пса, а онда је дошао Тери. Тата је своју љубав према немачким, краткодлаким теријерима, неком пуком, прећутном везом, пренео и на мене.
Због својих несташлука Терија је тата поклонио ујаку. Било нам је страшно жао, али очекивали смо да ћемо моћи стално да га посећујемо. Међутим, завршио је трагично.
Још један монструм је убио мог пса.
Сада сам била огорчена… и тужна… и…
Не знам. Не схватам.
После Терија, била је ту и Кики. Такође теријер. Блесавица…
А онда, једног дана, долазим из школе, нахраним своја четири папагаја, брчнем мало руку у акваријум, бацим поглед на Кики и таман да се завучем у своју „јазбину“ тата каже да одем до његовог пријатеља по штене.
Отрчим ја у једном даху.
Људи моји, па то је мрвица. То што је било штене то је био псић од два месеца, краткодлаки теријер, црне сјајне длаке и малене њушкице, толико велики да ми је стао на длан.
То минијатурно створење постало је моја опсесија и одрастало је са мном.
То није био обичан пас. То је ширило радост на све стране. Он је знао када сам срећна, када сам тужна, он је нашао начин да ми стави до знања када је гладан, када хоће напоље, ишао је са мном у продавницу, знао да прати инсртукције и да пређе улицу, знао да уђе у купатило скочивши на браву и ускочи у каду када му кажем да смрди…
Он је био много више него обичан теријер.