Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » » Божидар Липовац - Писмо мојој учитељици


Нишки Креативни Студио 08:00:00 0

Тања Вречко, ОШ "Младост" Нови Београд

 

Писмо мојој учитељици


Драга МОЈА учитељице,


З
ар је могуће да смо дошли до краја четвртог разреда? Не знам за Вас, али мени је ово време проведено са Вама заиста брзо протекло. Данас је 20. мај 2016., а као да је јуче био септембар 2012. Толико слика и сећања је у мојој глави...
Верујем да и Вама није било свеједно тог септембра, када сте угледали 33 првака који не знају ни где су дошли, ни због чега су ту, не знају ништа... Mеђу свима посебно Вам је било тешко са мном који сам за сваку ситницу плакао. Бодрили сте ме, слали на умивање и говорили ми: „Дошли смо овде да нам буде лепо!“ понекад се љутили. Kада Вам поједем баш све живце - кажете ми: „Не падам ја више на та твоја заплакивања“, а знам да Вам је тог тренутка жао и да хоћете само да ме вратите у нормалу. Сећам се када сте се једном приликом наљутили због мог понашања како нисте хтели да разговарате са мном. Нисте хтели  да ме питате, ма нисте ме уопште гледали, а ја сам се у себи јео и једва чекао да дођем кући и да се исплачем и пожалим мојима. Тада сам се досетио пралина извињења.
Сећате ли се мог првог састава - једна реченица од почетка до краја, нигде нема тачке?
Сећања навиру... За мој рођендан пошто ни дан данас не волим да идем у школски тоалет, десилио ми се да сам се упишкио. Сакрили сте ме од свих другара и набавали, само Ви знате како,  тренерку у коју сам се пресвукао. Нисам се обрукао! Захваљујући Вама.
Без обзира што никада нисам волео да цртам, увек сте од мене извлачили максимум и говорили: „Не желим уметничко дело, ниси ти Антонија, само хоћу да се потрудиш.“ Због Вас сам цртао. Никада нећу заборавити колико сте ме усрећили и дали ми могућност да се најбоље покажем у ономе што знам – у првом разреду сам био водитељ наше приредбе, а  мојој срећи  није било краја. Ви сте ме убедили да ја знам математику. Када приђем Вашем столу да проверим да ли је нешто тачно, Ваши сензори ме брзином светлости врате на место.
Са Вама сам се први пут одвојио од маме одласком на рекреативну наставу на Рудник у првом разреду и доказао себи да ја то могу. Са Вама сам био на излетима, у шетњама, на пијаци, посетама...
Затим – физичко - колут, греда, препреке? И са вишком килограма сам “морао“ да радим. А када смо већ код вишка килограма, уз моје маму и баку Ви сте ме највише мотивисали и подржавали да данас будем ово што јесам. Данас одајете утисак да сте поносни на оно што сам постигао и чему сте ме научили. А и ја сам на Вас поносан,  безгранично! Љутио сам се на маму што је желела да ме баш ту у нашу школу упише, а сада сам јој захвалан.
Много тога смо заједно проживели. Срећан сам што Вас имам за пријатеља и нека овај рад буде само мала захвалност Вама. Сигуран сам да ћете једног дана бити поносни на мене као професор Коста Вујић на своје ђаке.


Воли Вас ваш Божа.


Божидар Липовац, 4/4


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост