Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » » Јелена Самочета - Матерњу мелодију осећам...


Нишки Креативни Студио 08:00:00 0

Ивана Павлица, ОШ „Лаза Костић“ Ковиљ


Матерњу мелодију осећам...


В
идесте ли звезду како обиграва изнад сињег мора и прескаче таласе на гранама небеског свода? Чусте ли јаук опустошене земље, давно заборављене у старини? Осетисте ли...? Питам вас, надајући се да ћете бар поглед подићи. Већ данима, од како лутам по овој гори, наилазим на звукове. Око нас је равница. За мене је то непрегледно пространство висина. Сваким даном све више успиње се чудноват звук због ког моје лутање не престаје.
Утопљен у шаренило, зрак Сунца се преламао, остављајући трагове по капи небеској. Сада је бивала прозрачнија, са широким осмехом без облака. Њена једноставност није давала утисак празнине. Дисала је и уносила у себе потпуно другачије боје од света који је покривала. Спустила сам се лагано на парче земље, одвојено за нас, смртнике, не желећи да пореметим мир контраста између неба и површине по којој смо ходали. Запитала сам се како је могућ живот у условима где се све креће. Мир је изгубљен, заробљен на дну погледа. Светиљке града биле су погашене, скривајући неред настао претходне ноћи у гужви. Није ли чудно? У великом свету, мноштво њих, довољно места за сваког. Нема скретања ни борби. Свако прати грану од облака која му је поверена, дата на дар. Тако верују Индијци. Одевени су у ношњу, ходају прекривених лица. Пролазе неометано, задубљени у тајну мисли, не запињу за препреке улица. Живе дуго. Разликујемо се по речима из наше сопствене књиге. Њихова је веселија; из ње извлаче поуке и примењују у свакодневном животу. Цео дан плешу, уживају у сплету речи и мелодије. Верују да ће отерати зло, претварајући се у боље биће на почетку сваког новог живота. Све је окићено. Бубњеви одзвањају по храмовима у којима су уточишта нашли ходочасници, дошавши са колевке корита реке Ганг. Да нисам дуго заробљена у овом свету, имала бих осећај да је овде вечно славље. На улицама се продају уштипци, домаћи сладолед; при сваком кораку чује се цењкање за ђаконије. Светлуцава површина накита одбија све демоне које са собом доносе туристи. Око њихових вратова њишу се амајлије, неправилних облика, често са сликом животиње. Све зујање и лупање срца, стапа се у јединству. Нико ме не примећује и не обазире се на светао тен и зелене очи. За њих нисам чудно биће, сви смо исти. На супротној страни улице, хлад су правили кровови високих зграда, испреплетани са старим трошним кућама од блата и трске. Весела поворка је хитала из мени непознатог правца. Одлучила сам да се утопим и сједињим с њима, уживајући у индијском дану. Пролазили смо кроз центар града. Људи су нас даривали  венцима од цвећа, пружали бомбоне са укусом кафе, гурали се да нам послуже посластице од манга. Заиста, велика је ова заједница. Лутала сам међу скровиштима њихових светова, у покушају да одгонетнем макар тајну насмејаног лица. Сакрили су је дубоко, испод сарија. Славили су богове и сами себе. Запосео ме је звекет и шаренило. Ходали смо, плесали, трчали, летели, вртели се. Ни у једном тренутку нисам се саплела. Све је утихнуло. Спуштала сам се према граници света Таџ Махала. Око њега су биле посуде са даровима, свештеници су читали молитве. Улични уметници уживали су у тренуцима свог стваралаштва. Нису се обазирали на комешање народа који је застајао. Најважније им је било да стварају  и они сами уживају у томе. Када би им дух из њиховог света рекао да је доста, жели мир, они би се покупили и неопажено се удаљили, остављајући новац који су скупили током времена знаном само њима. Улични свирачи не отресају прашину када устану, желе да је понесу са светог места. У тој журби угазе у трагове краве. Не обазирујући се, настављају даље. У тутњави унутрашњих звукова скривају се под валовима магле.
У непознатој земљи, тражим своју. Зборим, да знају чиме се поносим! У њиховом језику осећам своју матерњу мелодију. Схватам, у мени је и свуда са мном ходи. Искрена је и зато је они препознају иако ни реч коју сам изговорила нису разумели.



Јелена Самочета, 8/3

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост