Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Марко Јовановић - Један стари занат


Табла Часопис 10:00:00 0

Марко Јовановић, ОШ „Старина Новак“ Београд


Један стари занат


Већ дуже време обућари ми праве проблем. Уствари, проблем је у недостатку истих. Конкретно, мени требају патикари  пошто се моја обућа своди на патике.
Колико је тешко наћи обућара осетио сам на својој кожи. Знате оно кад пукне мали каиш на јапанкама? Супер лепком се то не решава. Мора се подвући под кожу, учврстити, можда неки ексер... али, обућара ни за лек. Тражио сам, тражио и случајно ми до уха стигне информација. Идеш право горе, па лево, па завучено, па у двориште, па у ћорсокак, па се мало вратиш и ако имаш среће ту си. Само оронули натпис „ОБУЋАР“ указује да сам на правом месту.  Старији човек са једном руком на стомаку а другом на пиву, са изувеним патикама и у полусну није ми указивао да сам на правом месту.
„Шта је момак, шта те мучи? Ако си кренуо у МАКСИ, лево је“, трже се чича из сна са неверицом да му је неко ушао у радњу. Пружих му леву јапанку и десну патику, изненеђен чињеницом да нема никог. А толико људи има поцепану, одлепљену обућу! Старац, жељан приче, поче разговор.
„Значи, данашња деца не носе ципеле, већ само те балетанке? Ми смо давно правили ципеле по мери није било жуљева и равних табана. Деца су била здрава, права и нису ходала као пингвини. Није залуд речено: Чизма главу чува а шубара је квари“. Осмелих се и ја, па га упитах: „Како Вам се уопште исплати да радите ово“? Погледа ме прекорно и климну главом.
„Има ствари важнијих од новца. Некада је мој посао био јако популаран, како ви данашња омладина кажете. Нисам знао куда ћу од посла, а данас уђе ми једна особа дневно. Данас је срамота ићи код обућара. Сада, чим се одлепи или поцепа ципела купује се одмах нови пар, уместо да дођу код мене да им још и украсим и улепшам ципелу. Јер, уз помоћ рада и знања може се све“, стари човек заврши и показа прстом на витрину у знак да тамо оставим обућу.
„Дођи за два дана“, старац се осмехну. Климнух главом и рекох: Али да буде још нека лекција“. На старчевом лицу видело се задовољство.
Полако, али сигурно прелазимо у доба потрошачког друштва. Ипак, постоје места, људи и занати који се свим силама боре против тога. Ако желите да посетите једно такво место, само  идеш право горе, па лево, па завучено, па у двориште, па у ћорсокак, па се мало вратиш и ако имаш среће ту си, код ОБУЋАРА. 



Марко Јовановић, VII-2

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост