Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » Срба Такић


Табла Часопис 08:00:00 0



Срба Такић (1962), сада на месту в.д. директора Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ у Власотинцу, а раније директор Листа Власина, Културног центра. Био je и председник Управног одбора општинског Центра за таленте, а сада је председник Удружења Лоза и Удружења Поштоваци Свете горе Атонске. 
Ипак, својим највећим успехом сматра чињеницу да је као уредник, технички уредник, а великом броју и приређивач, потписао преко 160 наслова (књига, брошура, часописа, пригодних публикација). Њихови аутори су Власотинчани или имају Власотинце за тему.
Као аутор потписује тек две књиге песама, а чак четри су припремљене за штампу (две књиге песама и две књиге о Власотинцу), те се нада да ће се у што скорије време појавити.



МРАК НАМ ПРАВИ СМИЦАЛИЦЕ


На тавану живи мрак,
у бунару му ујак,
у пећини деда лежи,
из тунела брат му режи.

Фамилија звана тама
воли кад су деца сама,
да проради тад им машта,
да измисле у њој свашта.

Мисле: у тој црној боји
ко зна какво чудо стоји -
бежи од њих, крије лице,
смишља разне смицалице.

Ничег нигде, нити чују,
ал све уши наштимују
да ослушну чега нема -
па заплачу: има, има...

* * *
У ствари су деца крива
и њихова жеља жива
да све буде ко што желе,
да са неким страх поделе.

Измишљатори малени
из бајке су доведени,
и у бајци још станују -
зато свашта измаштају.





НЕ ДАМ ВИШЕ ДА МЕ КУПА МАМА


Купатило, собо чудна,
борбо моја узалудна,
када сам пред кадом пуном,
битку бијем са сапуном.
Јури мама, јури тата,
ангажују оба брата,
и баба се придружује,
завера се не-фер кује.

А лепо им каже деда
(јер не може то да гледа),
док по стану бесан лупам,
кад не желим да се купам:
„Ја не схватам ове снаше,
за чистоћом поцркаше,
у моје се време знало,
суботом се тек купало.
Дешавало се понекад -
пуна кућа, бесна чељад,
да прескочим то мучење,
у кориту четкарење.
Трља мама, трља баба,
ал већ сутра вајда слаба
у прашини до ушију
загњурим се, па ме бију...“

Прича деда, ја не трепћем,
за слободом таквом кевћем,
ко псетанце пред месаром -
зашто није још по старом.
Нек је одмах свима знано:
купање ми није страно,
чак - брчкање обожавам,
ал више не дозвољавам
мами, нити било коме,
да се играју са мноме.


Брат старији, разред пети,
не да ником, и већ прети,
дупло врата закључава,
да се не узнемирава.
Најстарији, средњошколац,
лаже као риболовац,
наводно, ал знам да лупа -
девојка га сада купа.
Ја најмањи, снага ситна,
чињеница ко небитна,
трљају ме, сапуњају,
ко са лутком се играју...
Снага моја јест малецка,
ал дан сваки нова рецка
на метру се ноктом сецне -
колко савест да им пецне:
„Људи, већ сам одрастао,
што се не бих сам купао“!




Свако је главни у нечему


Мачор и мачка воле да се маце,
дечак и девојчица да слажу фаце,
лавови страшни да светом царују,
роде крилате срећом да дарују.

Мајмун је главни у мајмунисању,
радосни првак у лепом писању,
заљубљена шипарица у уздисању,
а ловац је мајстор у хвалисању.

Свако је зналац у некој дисциплини,
чак и када није - тако му се чини.
То му живот чини радоснијим,
а уздигнути нос још поноснијим.

Нема штете од труда да се буде главни
(зар су неки тек тако постали славни),
важно је да се од жеље не одустаје,
да се у том што се воли не посустаје.

***
Песнику је овде нешто још битније:
главноћа свега у слози се крије!
Помозимо сваком, без икакве злоће,
тако ћемо постати део те важноће!


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост