Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Марко Јовановић - Партија шаха


Табла Часопис 08:00:00 0

Марко Јовановић, ОШ „Старина Новак“ Београд


ПАРТИЈА ШАХА


„Шах! Шта ћеш сад?“ - погледа ме Иринушка својим плавим очима и насмеја се. Ирина је мој тренер шаха, Рускиња из Украјине. Раширили смо таблу да "скратимо време" до Ниша, где играм кадетски турнир, а Ирина неки много јачи.

„Овај шах је јако лепа игра али, брате тешка!“ - кажем на глас и Ирина се гласно насмеја.

„Па све што је лепо има тежину, да је лако не би било занимљиво“ - прича она мало на руском, мало на српском али све је разумем. Не разумем је једино када се љути, а то чини само када  изгуби партију. Баш као ја! Волим Иринушку зато што показује своја осећања искрено и увек знам на чему сам. Ставих коња на С7 и погледах је. „Правиљно! Moраш бити стрпљив. Шах није за брзоплете и шах није само игра. Сад си још мали да причамо о томе, али се сети понекад овога“.

„Ирина, да ли Вам је било тешко да дођете из Украjине да живите овде у Србији?“ - упитах је изненада.

„Па, не знам, водило ме срце, љубов“ - смеши се и занесено гледа у таблу – „ипак, тамо је моја породица, велика. Сада им је тешко. Лавов је леп град и пуно ме тога веже за њега“. Са истом сетом причају моји дека и бака када помињу Призрен. Имају исти сјај у очима као Иринушка. Видиш, јако је битно шта понесеш из куће. То те прати целог живота и то запамтиш. Све што сам научила у детињству, знам и данас. Мој отац ме је научио шах и  он је веровао у мене, у љубав, поштовање, у науку и уметност. Увек је био ту да ми пружи подршку и охрабрење. Можда је то за децу и набитније да би успели... да, та подршка и охрабрење. Без тога нема ничега, па ни успеха.“ Ирина повуче потез топом. Очекивао сам то, ту варијанту знам, Пешак е5. Ирина ме погледа и исприча ми како је исти потез, пре 30 година на неком турниру, одиграо  један Србин и изненадио свет. Та варијанта је ушла у теорију шаха.

„Руси и Срби много воле шах. Некад су били најбољи на свету“. Утом у купе уђе једна бака и замоли нас да јој помогнемо око ствари. Скочисмо одмах и све је било у реду за час. Убрзо се купеом орио смех. Бака и Ирина су причале неке приче и  доскочице које су оне одлично разумеле. Посматрао сам их са стране и повремено гледао кроз прозор. „Како је лепа ова Србија!“ - oте ми се уздах. „Јесте, брдовите обале река, цркве, па шума, опет се види река“ - надовеза се Ирина – „таква је и Русија, само много већа“. 

Занимало ме много штошта о Русији и Русима. Сазнао сам да она највише воли боршч, чорбу са поврћем. Воли још нека јела чија имена нисам запамтио, али је овој баки из купеа дала рецепте. Можете замислити бакину срећу кад данас изненади унучиће. Ирина највише воли наше славе... и проју. То је подсећа на њену велику породицу, окупљања и дружења. Радује се када може да угости своје пријатеље у Србији и рођаке свог мужа. Својој ћерки је дала име Јована, по Светом Јовану, крсној слави. Јако је поносна када прича о томе. Имам утисак да ужива у Србији и да има овде пуно пријатеља. Мислим да има жељу да помогне и да је то у њој самој од рођења. Стално понавља  да нам треба пуно рада, пуно труда али и пуно љубави у срцу. Своју љубав дели и нама деци само да би схватили да треба посветити више времена једни  другима како би били срећни и задовољни. „Новац некако сам дође, али никада не треба да ти буде циљ.“

Често ме подсети на моју маму. Сећам се догађаја са кампа на Сребрном језеру. Ми, несташна деца, немарна газећи кроз блато и песак донесосмо у собу где смо вежбали шах много прљавштине. Један од тренера узима метлу и почиње да брише. Ирина је лагано пришла, узела му је и питала ко од нас жели да очисти оно што је сам испрљао. Сви смо се јавили и пожурили да очистимо неред. Све је било готово за час. Сви смо били насмејани, а онај тренер у чуду.

„Превише мазите децу, они могу и хоће много више него што мислиш“ - рекла је насмејано и стала за магнетну таблу да нам прича како је шах и велики учитељ. Рекла је оно што моја мама стално понавља: „Прави пут је тежи пут!“ - и наставила – „у животу постоје пречице али никад немој да идеш краћим путем. Иза сваког успеха стоји велики рад. Ако у срцу носиш љубав, у глави знање а у души свој народ, успећеш у свему што радиш. Није важно да ли играш шах, пишеш песме или решаваш најтеже математичке проблеме.“

Из размишљања ме трже звук сирене и улазак у неку станицу. Бака силази. Опет устадосмо, помогосмо јој око ствари и поздрависмо се са њом као да је знамо ко зна од кад.

„Баш волим да путујем возовима! Ту упознаш обичне људе јер са њима можеш да причаш. Знаш ли ти Марко, колико сам занимљивих људи упознала и колико сам од њих научила? У аутобусу и авиону не можеш! Кад упознаш људе, уствари упознаш неку земљу. То је суштина.“ Ирина често користи речи које не разумем.

„Шта је то суштина?“ - питао сам је, постављајући опет фигуре за шах.

„Љубав и човек“ - одговори она и поче моје омиљено отварање, Нимцовку.

Слушао сам је широм отворених очију и схватио да ми неке ствари говори баш као моји родитељи. Значи, то је љубав. Тада сам схватио да Ирина воли Србију.


Марко Јовановић,  VII-2

ПОХВАЛА НА КОНКУРСУ Библиотеке „Браћа Настасијевић” - Трагом Настасијевића 2016


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост