Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Ема Диванефендић - Лијепа Зејна из Новог Пазара


Табла Часопис 08:00:00 0

Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“  Нови Пазар

 

Лијепа Зејна из  Новог Пазара

Била је топла, јунска рамазанска вечер 1915. године, рат је увелико трајао, али се у Пазару није осјећао као другдје. Причало се тек о по неком младићу који је отишао у рат. Зејна је са својим другарицама кренула на Грлицу. Она је, како се причало, била најљепша дјевојка у Пазару. Била је кћер имућног аге. Пошто дође на Грлицу, тамо се сјати сва омладина само да би је видјела. Међутим, Зејна примјети једног младића који уопште није обраћао пажњу на њу. Она посла Хасиму, своју сиромашну рођаку што је живјела у њиховој кући, да се распита ко је он. Дјевојка се брзо врати и рече да му је име Амир и да је поријеклом из Босне, али да никада није чуо за Зејну. На то се Зејна расбјесне јер јој би чудно како је не познаје, кад се о њеној љепоти приповједа чак до Босне. Пошто је било тешко разговарати са кћерком једног аге, Амир је сваке ноћи преко Хасиме упознавао Зејну. А она га је већ и завољела. Једног дана отац је посла да узме симите у пекари на Парицама, а она тамо угледа Амира. Надмена Зејна се обрадова кад га видје, али не хтједе то да покаже.

“То си ти, значи, радиш овде?” рече му Зејна с подсмјехом док јој је срце пјевало од радости.

“Јеси ли то дошла да ме видиш?” упита младић.

“Наравно да не, дошла сам узети најљепше симите, за агу, мога оца!” испрси се у јелеку и димијама.

“Ех, Зејно, да си тако добра као сто си и лијепа.” примјети Амир.

Он јој даде симите, и замоли је да и те ноћи буде на Грлици. Већ заучи езан и најави јуфтар, па Зејна са Хасимом убрза кући.

Прошло је већ 3 мјесеца од како су се Амир и Зејна упознали. Прође и Рамазан. Све рјеђе су се виђали, разговарали. Истина, Амир би често пролазио њеним сокаком, али велика капија агине куће, није му помагала. Једног јутра Хасима бјеше кренула на јаз да пере веш кад је дозва Амир и замоли да преда некакав папирић Зејни. Она га узе и затаче у шамију. Дјевојка заврши посао и крену ка агиној кући, а на папирић бјеше и заборавила. Пред кућом срете Зејниног брата Џавида и застаде. Спусти опрани веш, затеже шамију, а папирић испаде баш пред Џавидове ноге. Младић га подиже и оде.

Већ увече у агиној кући чу се галама, трка по басамацима, женски плач. Ага је бјеснио, стара агиница га смиривала, а Џавид пријетио. Убрзо се чу по Пазару прича о младићу издајнику, који је био некакав шпијун. Причало се и о некој дјевојци која му је помагала. Чаршија се забављала. Свако је додавао нешто своје.

Амир је нестао из Пазара, а Зејнино срце било је сломљено, заувијек. Туговала је и ко зна колико би то трајало да је отац не удаде за богатог трговца из Нове Вароши, али никад није заборавила Амира, своју прву љубав. Једног поподнева, неко дијете из махале дотури јој писамце, срећом муж јој је био на путу. Када га је отворила бисерне сузе почеле су да лију из њених кристално плавих очију. Писмо је било од Амира.

“Лијепа Зејно, знај, никад те нисам заборавио, ни тебе, а ни тај прелијепи мали град. Живот сам провео сањајући да ћу се некад вратити, да ћу опет видјети како се кандиљи пале на мунарима, да ћу опет осјетити мирис симита у вријеме Рамазана, да ћу опет срести те добре људе, те људе из малог града који ме је освојио. Пазар и ти сте ми остали у сјећању, Парице, Грлица, пекара у којој сам радио. Папир који ме је отјерао из града, пронашао сам у хладној собици куће у којој сам живио. На њему је писало нешто на њемачком. Занемарио сам то, па сам са друге стране написао да ћу тражити твоју руку од аге. Међутим, твој брат је помислио да сам издајник. Никад се нисам женио, изнутра сам био нико, трухнуо сам за вољеним градом, лијепа Зејно, за тобом. Док будеш читала ово ја ћу вјероватно већ бити мртав. Разболио сам се од тешке болести, а узрок била је туга и чезња за тобом и Пазаром. Знао сам то. Можда ти ово никада нисам рекао, али волио сам те, Зејно моја!”

Тако је мали град натјерао Амира да вечно пати. А, Зејна? Зејну су чак и после толико година, када ју је љепота напустила, звали “Лијепа Зејна из Пазара”.



Ема Диванефендић, VI разред

ОШ Стефан Немања”, Нови Пазар

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост