Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Емана Кораћ - Омер


Табла Часопис 11:00:00 0

Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар

 

Омер


Ову причу ми је испричала нана. Док је причала, сузе је брисала бијелом махрамом на којој је био извезен мали голуб. Махраму је наслиједила од своје мајке, вјероватно ју је донијела у нови дом као дио спреме као и многе друге дјевојке тога доба. Исту је и она чула од своје нане, мајчине мајке, коју је много вољела и које се у овом трену сјетила.

„Ех, моје дијете, некада је живот био много тежак. Прије него што смо твој дјед и ја дошли у Нови Пазар, живјели смо у једном селу на Пештери. Зиме су горе сурове. Кад окује лед и снијег, нема мрдања. А нема ни шале. Али је зато лјети лијепо, прави  џенет.

Било је љето. Радно доба. Живјели смо у заједници, нас четрдесет и петеро. Моје јетрве су рађале синове и због тога биле омиљене код моје свекрве. Чекала сам пето дијете. Надала сам се да је мушко. Вољела сам ја своје четири кћери, али друго је то вријеме било. Свекрва ме је гледала попријеко као највећег душманина. Тјерала ме је да радим најтеже послове говорећи да сам унесрећила њезина сина рађајући му дјевојчице, да сам бацила чини на њега да ме узме неспособну и да ће се његово име угасити себетом мојим.

Дошло је вријеме да родим. Нико ми главе није окренуо. Жњели смо јечам. Склонила сам се на скривено мјесто и на свијет донијела још једну цурицу. Прихватила сам дјевојчицу у загрлјај стрепећи шта ће свекрва рећи или урадити. Нахранила сам и превила дијете и вратила се жњетви. Свекрва ме је посматрала испод ока непрестано гунђајући да би узвикнула: „Шта је? Је л’ опет женско, несрећо?  Камен ти у уста. Што ми дијете упропасти. Што ми га у црно зави. И ти си ми нека жена! Купи прње и иди отклен си дошла.“

Полахко се спуштала ноћ. Нека зебња ми се увукла у срце. Пригрлила сам својих пет кћери и са страхом чекала мужа. И он се појави. Умор му је изобличио лице, чело било намрштено. Дочека га мајка још са прага: „Куку мене, црни сине, куку мене, рано моја. Опет женско. Опет се кучка оштенила. Тјерај ову неспособну, мајка ће тебе опет оженити.“

Омер још више набра чело, погледа мене и наше кћери и рече: „Немој, болна мајко, то су моја дјеца. Грехота је. Жено, пакуј дјецу! Ми вечерас идемо за Пазар. Гдје нам глава, ту нам и храна.“

И тако се ми, синак мој, у мркли мрак запутисмо у непознато, у неизвјесност. Али хвала Богу, све је добро испало. Бог помаже. Мој Омер и ја подигли смо пет кћери као виле. Није им било равне одавде до Цариграда.“

Дуго сам размишлјала о прошлости и дивила се свом прадједу и његовој разборитости. Знам, није му било лако супротставити се мајци. Друга су то времена била.



Емана Кораћ, VI разред


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост