Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Омар Куртановић - Мој дјед Беско


Табла Часопис 16:00:00 0

 Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“  Нови Пазар


Мој дјед Беско


Радо се сјећам свог дједа који нас је нажалост рано напустио. Био је веома занимљива личност. Један од највјештијих и најцјењенијих пекара у нашем граду. Његова пекара „Беско“ налази се у Првомајској улици и данас поносно носи име „Стара чаршија“.
Дјед је свој занат научио од свог оца и цио свој живот радио је у пекари. Волио је свој позив и уживао у њему. Док би Пазар спавао безбрижним и чврстим сном, мукла тишина харала улицама и парком, вјетар водио разговор са Мотриљом, мој дјед би мјесио тјесто за самуне и питице.

Мајка ме често водила код њега у пекару. Сјећам се дједовог широког осмјеха и уморних руку које су ме чврсто грлиле. Гледао сам како са даске хитро убацује тијесто у фуруну и исто тако брзо вади вруће и мехке питице. Говорио би ми тад да ће ме научити том племенитом занату. Да ћу ја, његов најдражи унук, наслиједити свог дједу. Људи из других градова су се интересовали за његов надалеко чувени хљеб и ћахије. Радили су и репортажу о њему, писали чланке које ја чувам као највреднију успомену.

У чаршији су га сви поштовали и вољели. Помагао је сиротињи и често поклањао своје производе. Знао је лијепо да прича, а најчешће је причао о својој младости. О данима када је био шегрт у истој тој пекари како би испекао занат од свог оца, такођер пекара. Познавао је чаршијски живот и људе у касаби. Људи су се окупљали код њега у пекари и сваки би доносио неку причу коју би дјелио са њим уз топлу кахву и мирис ћумура помјешан са мирисом питица и самуна. То је био посебан осјећај. Тај мирис који опија и дједа који ми тепа док служи своје вјерне муштерије. Некад би дјеца од куће доносила умијешен хљеб да се испече у пекарској фуруни. Жене би покриле тијесто и обиљежиле те крпе да се хљебови не помијешају. Дјеца би у реду чекала да се хљеб испече, а онда би весело одјурила кућама да им руке не изгоре. Многе генерације Пазараца су се отхраниле чувеним Бесковим хљебом и хљебом његова оца Авдије, мог прадједа. Људи су цијенили ту умјешност, лијепу ријеч и љубазност. Увијек ми је било занимљиво да гледам како дјед у једниј великој старинској вангли мјеси тјесто. Дивио сам се тим вјештим, хитрим покретима и ведром духу.

Када прођем чаршијом, увијек ме мирис питица подсјети на вољеног дједа Бесима. Сваког Рамазана осјетим у срцу празнину што не могу са дједом да подијелим ту радост. Чаршијом се тада чује жагор, у ваздуху се осјети нека необјашњива срећа, људи у реду чекају вреле питице за ифтар. На небу тада засија најсјајнија звијезда над нашом чаршијом. Када се зачују езани са оближњих џамија, питице рамазанке су на столу, а мој дјед вјечно у мом срцу.



ОМАР КУРТАНОВИЋ,  VI разред

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост