Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » ПРОБЛЕМ ВАСПИТНОГ УТИЦАЈА УМЕТНИЧКИХ БАЈКИ


Табла Часопис 15:00:00 0





Постоје аутори (Јелана Холцер) који сматрају да у уметничким бајкама постоје неваспитни елементи.

На пример, постоје тумачења да је Андерсенова бајка Ружно паче заправо, прича о дискриминацији. Наиме, „испада" да ако је неко рођен као другачији (ружан), мора постати леп да би био прихваћен. У појединим верзијама ружно паче је црне боје, а како се на крају бајке оно претвара у белог лабуда, Андерсен је проглашаван и расистом. Са велике временске дистанце можемо претпоставити да Андерсен није имао такве намере. Ипак, право на особено тумачење уметничких дела, била она књижевна, ликовна или музичка - не може бити никоме ускраћено. Заиста, у већини бајки они који су ружни морају постати лепи да би били срећни. Баш као што су они „добри“ углавном сиромашни а они лоши веома богати, да би се на крају бајке, ситуација изменила. Оне најпознатије, светски признате бајке уз које одрастају генерације деце, шаљу сличне поруке које постају део наше културе и део нашег несвесног.

У бајковитој причи Мач краља Артура главни јунак је дечак Ворт. Он живи без родитеља, без пријатеља, у породици која га експлоатише. Када упознаје чаробњака Мерлина његов свет се мења. Мерлинова порука је "Право оружје је знање, а не снага". Касније, тај дечак постаје краљ Артур познат по витезовима Округлог стола. Дакле, позитивна поука чаробњака Мерлина који је инсистирао на знању и мудрости, допринео је развојном путу од сирочета Ворта до Краља Артура. Али књиге или филмови кроз које се провлачи магија могу имати и негативне последице. Одавно се нису појавиле књиге где је магија толико присутна као у књигама о Хари Потеру. Ове књиге Џоан Роулинг су  постале толико популарне на свим континентима да се заиста могу сматрати савременим бајкама. Хари Потер је, такође, сироче које живи у породици која га не разуме и чак, злоставља. Носи наочаре и нико га не воли. Због личног осећања неприхватања, многа деца-читаоци су се са њим лако поистоветила. Управо захваљујући њему, многа деца сада радије носе наочаре него раније. Међутим, постоји и негативан утицај ових књига. Најдраматичнији од њих јесте догађај из 2002. године у граду Новосибирску када се двадесетак деце отровало спремајући напитак по рецепту из књиге о Хари Потеру.

Док читате детету неку бајку, можете бити изненађени његовим логичним питањима. На пример, у Црвенкапи браће Грим, каква је то мајка која шаље своју ћерку саму у шуму у којој живе вукови? Зашто не оду заједно или мајка сама? Уосталом, ако је бака толико болесна, зашто живи сама у шуми, уместо са Црвенкапом и њеном мајком? А зашто бака оставља врата своје кућице одшкринута, кад већ живи сама у шуми? Даље, како је могуће да Црвенкапа када види вучје шапе и главу, зубе, очи ... још увек мисли да је то њена бака? Зашто тада није одмах побегла? Имате ли одговоре на ова питања, уколико вам их постави ваше дете? Неки од модерних тумача бајки бурно негодују што је вук појео Црвенкапу баш у кревету (то је казна што није слушала маму и ишла „правим" путем?) и проналазе одређене сексуалне конотације. А можете ли тек замислити њихово тумачење приче о Гуливеру и оним ужасним, бројним, злим, садистички настројеним Лилипутанцима?

Међутим, бајка, па и уметничка бајка има и читав спектар позитивних утицаја.

Треба напоменути да бајке треба увести деци тек после четврте године. Такође, треба обратити пажњу да првебајке не буду превише компликоване и застрашујуће. Поједине су толико тешке и тужне да се деци и не препоручују, већ су више намењене одраслима. Таква је на пример Девојчица са шибицама, као и већина приповетки Оскара Вајлда (Срећни принц Себични џин...). Заправо, "право" време за бајку јесте када је дете способно да се емотивно дистанцира од ње. Ако је у тексту бајке неко место сувише брутално, радије га "прескочите" у читању.

У азијским бајкама, на пример, углавном се величају мудрост и знање. Њихова основна порука јесте да само онај ко стекне знање и мудрост, има богатство. Андерсенова бајка Царево ново одело је изузетно погодна да детету покажете како је таштина погрешна, да један дечак може бити паметнији од већине ако уме да каже оно што мисли. Или, бајка браће Грим Палчић може бити добар пример о томе колико родитељи могу волети своје дете и прихватати га без обзира колико је оно различито.

Додатни проблем отвара екранизација уметничких бајки.

Млађе дете слепо верује у оно што види и чује, па је јасна снага коју имају магичне речи из бајке и трикови из цртаних филмова - објашњава Александра Јовановић-Мађар, психотерапеут и аутор приручника за родитеље "Зашто то радиш" и додаје да је интелект детета у његовој најранијој доби сиромашан, па је оно уверено да једна реч или реченица садржи у себи моћ да измени стварност у оном правцу у којем дете то жели. Бранислава Чолак, психолог, директор за комуникације компаније „New moment“ и стручни сарадник факултета за медије и комуникације, објашњава да је учење по моделу изузетно утицајан и снажан метод обликовања понашања, којег родитељи често нису свесни. Она истиче да је утврђено да је изложеност насиљу преко телевизије, па и преко цртаних филмова, или путем видео-игара, у значајној мери повезана са испољавањем агресије у каснијем узрасту деце.

Подражавање чаробних моћи упозорава Александра Јовановић-Мађар, може имати и веома опасне, чак и кобне последице по дете! Дете које пожели да буде као Петар Пан и полети са прозора може то заиста и да учини уколико му родитељ јасно не каже да људи не могу да лете. Све је у стрпљењу и разговору. 

Родитељ треба да препозна шта дете воли и да се запита зашто баш то. После тога мора да му пошаље корективне поруке и њима разбије опасне илузије. Чолакова се слаже да је потребно да малишани ове програме гледају са родитељима, који ће својим коментарима, догађаје „са екрана“ сместити у реалну димензију, као што ће и својим негативним или позитивним објашњењима појединих акција, деци дати до знања да су нека понашања неприхватљива, за разлику од других, која су пожељна.


Вуковић, Н. (1996): Увод у књижевност за дјецу и омладину – друго издањеПодгорица: ИТП „УНИРЕКС“.
Греимас, А. – Ј. (1970): Ду сенс, Ессаис семиотиqуес, Парис;
Илић, Павле (1997): Српски језик и књижевност у наставној теорији и
Јовановић, С. (2000)  Прилог разликовању бајке и фантастичне приче. Нови Сад: Детињство, бр. 1–2, стр. 31–35.
Јоллес, Андре (1972): Формес симплес, Парис;
Кајзер, Волфганг (1973): Језичко уметничко дело, Београд;
Леви-Страусс, Цлауде (1997): Структурална антропологија, Загреб;
Љу­шта­но­вић, Ј. (2007): Ма­ле бај­ке“ Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа у кон­тек­сту срп­ске ре­цеп­ци­је Хан­са Кри­сти­ја­на Ан­дер­се­наЗбор­ник Ма­ти­це срп­ске за књи­жев­ност и је­зик, Вол. 55, бр. 1., стр 75–87.
Марјановић, В. (2000): Прожимање фантастичног и чудесног. Нови Сад, Детињство, бр. 1–2, стр. 53–55.
Милинковић, М. (1999): Лепота поуке у књижевности за децу.   Детињство, бр.4, стр. 27-31.
Огњновић, Д. (1997):  Дечје доба: студије и огледи из књижевности за децуБеоград: Пријатељи деце.
Петровић, Т. (1991): Дете и књижевност : критика о српској књижевности за децуЛесковац: Дом културе „Жика Илић Жути“.
Петровић, Тихомир (2001): Историја српске књижевности за децу, Врање.
пракси, Нови Сад;
Раичковић. С. (1982): Мале бајке. Приредио аутор, Дела Стевана Раичковића, Поезија и проза за децу и омладину у четири књиге, 3, Београд: БИГЗ – Просвета.
Ракитић, С. (2001): Из истог поетског језгра. У: Марјановић, В., Књижевност за децу и младекњига ИИИ.Београд: Виша школа за образовање васпитача.
Ристановић, Ц. (2002): Простори дјетињства: огледи о српским писцима за дјецуСрпско Сарајево : Завод за уџбенике и наставна средства.

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост