Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Марко Јовановић - Пријатељство - пут до среће


Табла Часопис 14:00:00 0

Марко Јовановић и кошаркаш Партизана Михајло Андрић


ПРИЈАТЕЉСТВО - ПУТ ДО СРЕЋЕ


Овај новајлија је тако глуп“, чуо сам јасно. Толико енглеског знам. Био је то Џон, најкрупнији и најуображенији дечак у разреду. У кикоту су му се придружили Сид и Миа. Које друштво! Увукао сам врат у рамена и „покрио се ушима“. Знао сам да не треба да реагујем. Правио сам се да их не чујем и не разумем. Били су упорни у својим намерама да ме натерају да се супроставим, а онда сам надрљао.

Звоно ме за тренутак спасило. Истрчао сам, и  к`о за баксуз, се саплео о развезану пертлу. Троје мангупа су почела да се смеју. Обигравали су око мене као хијене око плена.

„Да видимо да ли мајмун зна да веже пертле“, добацио је Џони јако ме гурнуо. Сид је подметнуо ногу, а ја сaм се свалио на леђа у бару колико сам дуг. Остао сам у том положају неколико минута гледајући како се удаљавају смејући се.

„Ма глуп је, видите да не одговара!“ Понекад сам баш мрзео свој живот! Шта ми је све ово требало? Могао сам остати код баке и деке, али моји хоће да добро савладам енглески  језик. Чудна ми чуда! Толика жртва за нешто што могу урадити и касније ако ми буде требало.

У једном тренутку приметих да ме неко посматра. Подигох поглед и схватих да су изнад мене пегице. Била је у превеликом кишном мантилу са капуљачом, испод које су вириле насмејане, плаве очи.

Пружи ми дебели кишни огртач и намигну: „Огрни се овим да се не смрзнеш до куће.“

„Нека, хвала. Станујем ту близу, друга зграда иза угла, бела са зеленим стубовима“, причао сам као навијен. Брзо сам устао, отресао оно што се могло отрести, поправио ђачку униформу и исправио се свом својом висином! Још једном се захвалих пегицама, јер јој име нисам знао, и кренух кући и срећан и тужан. Верујте да је то могуће. Знате, понекад упознавање нових људи и места не мора да буде тако лоше. Никад не знаш на кога можеш да наиђеш. Имао сам неки осећај да је ова девојчица другачија. Знате оно кад не можете да објасните зашто, али сте сигурни да је тако.

„Зар тако пада киша. Баш си покисао! Пресвуци се и осуши косу“, дочекала ме мама на вратима, благо пољубила и одмах одјурила на посао. Тата је већ на послу и скоро га не виђам. Лутам по огромној кући, идем од собе до собе, трљам мокру косу пешкиром. Погледао сам се у огледало и уздахнуо. Баш сам мршав, а и ова коса нинашта не личи. Изашао сам у ходник и кренуо ка кухињи да видим шта има за јело, кад ме тргну звоно на улазним вратима. Ко може нас да тражи? После оног данас, у мене се увукао неки благи страх. У стомаку сам осетио жмарце а у целом телу неку нервозу. Пришао сам вратима и погледао  кроз шпијунку. На улазу су стајале пегице.

„Хоћеш баскет у школском дворишту?“ Разумео сам сваку реч енглеског језика. Насмејао сам се кад сам видео још неколико дечака и девојчица иза њених леђа. Дошли су по мене. Овог пута са добром намером.

„Како сте ме нашли?“ Само се насмешила и погледала погледом „немој да се фолираш“. Мало сам се постидео јер је била довољно паметна да схвати, али и да поведе цео тим за баскет.

„Ниси ми рекла како се зовеш“.

„Пеги“, знао сам и без њеног одговора. То име јој је припадало на мом језику. У мислима сам је тако звао. Невероватна случајност.

У школском дворишту је било доста деце. Наравно, Џон и његово друштво су надгледали игралиште. Наслоњени на ограду подругљиво су добацивали свима. Нико им није ваљао. Очигледно је свима сметало али су се трудили да не обраћају пажњу. Скупио сам храброст, узео лопту од Пеги и лагано им  пришао.

„Хоћете ли три на три?“ Надмено, као да су већ победили ушли су на терен. Виђао сам такве и у Београду па ме нису уплашили. Нећу да кажем да сам био најбољи, али ме лопта слушала. Пеги је била сјајна. Мајсторски је делила лопте и храбро пуцала на кош. У једном тренутку ми је  пришла и сасвим озбиљно рекла:

„Играш одлично али као да немаш храбрости да шутнеш.“ Знао сам да је у праву. Колико год сам се ослободио, фалила је још та мрвица храбрости да се усудим да пуцам на кош. Увек бих додао њој или Стивену или бих се пуно трудио у одбрани где ме је Џон лактао. Њене речи су ме охрабриле. Одлучио сам да заиграм на све или ништа. Као Леброн Џејмс. Само пар секунди до краја меча, у читавој збрци и општем гурању, велики Џон ме тако гурнуо да сам одлетео пар метара. Фаул и два слободна.

Сада је све зависило од мене. Стао сам у круг  и сваки жамор је утихнуо. Сетио сам се слободних бацања у Београду и победа у школским мечевима. Сетио сам се и осмехнуо.  Лопта је летела право у кош... и то два пута. Публика је подивљала и сви су били на ногама. Навијачи су почели да ме бодре и сви су однекуда знали моје име. Невероватно! Одмах су ми притрчали Пеги и Стивен и загрлили ме. Случајно или не, убрзо су почела да ми прилазе и друга деца, заинтересована да ме упознају. Џон и његово друштво су ме посматрали са завишћу.  Све ми је то пријало али нисам заборавио једну врло важну ствар коју сам научио у мом родном граду.

Пришао сам Џону и његовој екипи и пружио им руку. „Били сте добри. Видимо се сутра на истом месту. Важи?“

Било ми је чудно да сам баш ја у центру пажње, али сам тада постао много опуштенији у друштву непознатих. Схватио сам да се никад  не зна где можеш открити искрено пријатељство и да је штета повлачити се из страха.



Марко Јовановић,  VII-2
ОШ Старина Новак, Београд
Наставница Марија Марковић



Прво место на конкурсу Трећег републичког фестивала Ризница талената - 2017 у категорији проза, старији узраст

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост