Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » » » Божидар Липовац - Да сам на пустом острву


Табла Часопис 12:00:00 0

Тања Вречко, ОШ „Младост“ Нови Београд

 

Да сам на пустом острву


Био је то почетак јуна, увелико време када се назире крај школске године. Мама је размишљала шта би то била моја велика жеља - где отпутовати? Помогао сам јој и пошто сам путовао већином саобраћајних средстава предложио сам јој да то буде крстарење бродом. Једва сам дочекао да кренем... брод је био попут „Титаника“, савршен, до перфекције уређен.

Не знам даље... шта се десило, вероватно никада нећу ни сазнати. Пробудио сам се на пустом острву са мојим кофером у коме је било неколико ствари - нешто козметике, књига „Том Гејтс“ и нешто мало гардеробе. Био сам потпуно сам, нигде никога, баш сам!

Најпре сам помислио - супер, сам  сам свој газда. Нема звоцања родитеља - „Склони то! Учи! Уради! ...“ Нема наставнице математике да ме стално вређа. Нема смрдљивих људи у градском превозу. Нема недостатка времена. А онда... почео је да пада мрак. Више ми није било свеједно јер сам потпуно сам. Шта ћу? Где ћу да спавам? А ако ме уједе комарац, мама ће се силно нервирати јер отекнем од уједа инсекта. Уста су ми се залепила јер нисам проговорио ни реч, опет помислих – Па сада бих се обрадовао чак и наставници математике! Да ли је могуће?

Наслонио сам главу на кофер, покрио се дуксом и покушао да заспим. Звуци су били чудни, можда брунда медвед, шишти ли то змија, завија ли вук, стресао сам се од страха. Свануло је јутро, а нисам ни ока склопио. Ипак, било ми је лакше, бар се види.

Отишао сам до воде, бескрајног плаветнила које ме је окруживало, умио се и покушао да пронађем нешто за јело. Сетих се добре, своје наставнице биологије и покушах да препознам неке печурке. Нашао сам праве и уз помоћ камена о камен успех да заложим ватру. Ништа лепше у животу нисам јео, можда због тога што сам први и једини пут сам себи нешто припремио. Тада, у песку угледах трагове некога или нечега што личи на људско стопало. На обали је седео мајмун. Посматрао ме је. Посматрали смо се! Сетих се оног мајмуна који ме је пљунуо у Зоо-врту, шта ли ће ми овај урадити. Пришао ми је. Причао је на неком свом језику, али је био крајње добронамеран и љубазан. Очигледно и њему је недостајало друштво. Не знам како да објасним, али нас двоје смо се разумели, и ако је свако причао својим језиком. Испомагали смо се, дружили.

Научио сам ја њега неке ствари, али научио је и он мене много тога. Помогао ми је да преживим, а ја сам њему читао. Схватио сам да животиње много искреније воле и да су спремне ако те прихвате да све учине за тебе.

Навикао сам се на тај авантуристички живот пустог острва и прихватио га таквог какав јесте. Некада увече бих заплакао јер су ми недостајали моји родитељи... али све има своју цену. Пронаћи ће они мене некада...

„Божо! Божо! Бунцаш, имаш високу температуру, молим те истуширај се рече моја мама. Никада у животу јој се нисам више обрадовао. „Драга моја мајко, ипак сам код куће“, рекох. Скочио сам из кревета и отрчао на туширање. Од среће температура је пала, а пусто острво и све што сам тамо доживео је остало као лепа успомена.


Божидар Липовац, V-4

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост