НАЈНОВИЈЕ

понедељак, 17. јул 2017.

Дуња Вићентијевић - Да имам чаробни штапић


Да имам чаробни штапић

Гласови у ветру

Обичан дан на плажи - све врви од гласова, дечије вике, таласа... Лењо се истежем на пешкиру испод сунцобрана. Досадно ми је – нема занимљивих саговорника, све сам књиге прочитала. Одлутах мало у мислима.

Сјајно сунце са неба пече неумољиво. Кроз платно сунцобрана пробијају се његови зраци као шарене стреле. Видим тачно како се одбијају о моју кожу и мртве падају поред мене. Хахаха! Не знају они да ја користим фактор педесет. Осврнем се око себе и видим госпођу поред,  која лежи ван сунцобрана. У ствари, није госпођа него јеж. Нема на њеној кожи место где се сунчева стрела није забола. Цела плажа врви од јежева који миле по златном песку.

Загледам се у кулу од песка у чијем подножју је рука малог архитекте направила вештачко морско језеро. Каква је гужва владала на тој високој кули! Цео пешчани свет је журио на златни врх, а онда уз цику се котрљају у воду која се пенушала као шампањац у чаши. Излазили би чили и ведри и опет журили ка врху. Смејали смо им се заједно зека са неба и ја. Одакле сад зека искочи? Погледам у беспрекорно чисто и равно светлоплаво пространство. Рекло би се да је ледено колико је равно. Сликару поред мене је очигледно сметала та једноставост, па је узео четкицу и нацртао белог зеку на клизаљкама како јури уплашеног вука. Јурили су ка оној тачки где небо упада у море. Један велики, мрки талас је имао задатак да хвата то плаветнило и повуче га у морске дубине. Подсећало ме је све на слику препланулог аласа који  извлачи мрежу са уловом.

Из те тачке где се небо претвара у море, појавила се црна тачка која је постајала све већа. Направих од својих прстију двоглед па погледах кроз њега. Био је то црни брод са белим једрима као снег. Уствари био је то господин брод у црном свечаном оделу, са белом уштирканом кошуљом и лулом у устима. Испред њега је ишло десет слугу са косама, косећи  зањихане таласе да се њихов господар не укваси, а он је јездио поносно и надмено не гледајући на нас јежеве што милимо по пешчаном злату. Његова господска крма се никада неће упрљти тиме.

Вратих поглед на малог архитекту испред себе и видех да је решио да се окупа у свом језеру, а тужна златна зрнца су морала својим кућама. Аларм у мом стомаку упозори да је и мени време да кренем кући. Баш се огладни од овог маштарања!



За Табла Фест 17


Дуња Вићентијевић, VIII-3, ОШ  Васа  Чарапић Бели Поток

Наставница: Снежана  Стојановић

На конкурсу за фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 17“ у категорији литерарни радови старији узраст по оцени Стручног жирија прича ће бити објављена у Зборнику фестивала


Подели ово:

 
Повратак на врх
Copyright © 2014 Табла. Designed by OddThemes