Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » » » Мухамед Дураковић - Да имам чаробни штапић


Табла Часопис 16:00:00 0


Да имам чаробни штапић


Да случајност може промијенити мисли, и сам сам се у то увјерио. А посебно кад се ради о десетогодишњој дјевојчици као што је Ајла. Похађамо наставу у истом разреду и дијелимо исту клупу. То је слабашна плавокоса дјевојчица. Њен стидљиви поглед, дрхтав глас и несигурност много говори о њој. Често носи изношену одјећу, проведе дан без сендвича и све то је наговјештавало њен тежак живот. Поједине би дјевојчице исмијавале њен стајлинг, неријетко сам и ја био нијеми свједок свега тога. Одигравало би се то на великом одмору кад Ајла изађе из учионице па би је опонашале како хода погрбљено.
Једног спарног дана све се промијенило. По завршетку наставе пожурили смо да што прије изађемо из школе. На самом излазу сам схватио да ми је свеска остала под клупом. Журно сам кренуо ка учионици гдје се одржао посљедњи час. Како сам се приближавао учионици, чуо сам разговор из унутрашњости просторије. Разговарале су Ајла и наставница Марица која предаје босански језик. То је жена озбиљног погледа иза којег се крије топла и осјећајна душа. Разговарале су тихо, али сам ипак разумио сваку ријеч која је уносила немир у дуги тамни ходник на којем сам стајао. Било ми је непријатно јер је изгледало као да прислушкујем и плашио сам се да неко не наиђе или да се врата пред којима стојим изненада не отворе. Нисам се могао помакнути као да су ми ноге везане.
„Шта се дешава, Ајла, с тобом? Некако си ми другачија ових дана. Зашто ниси вратила књигу из лектире за прошли мјесец?“
Послије кратке тишине се зачуо јецај. Знао сам, и иза затворених врата, да Ајла плаче спуштене главе у оном свом погрбљеном положају којег су моје другарице исмијавале и да је сад наставница сигурно грли. На неки начин нам је замијенила учитељицу.
Онда се зачуо Ајлин испрекидани глас: „Подерао ми је књигу син моје тетке. Нисам Вам смјела рећи. Живим код тетке и она је јако добра, има и своје троје дјеце. Мама је одвела у суботу  моју сестру у Мрамор да живи тамо с њом па сам тужна.“
Онако, пред вратима, сам схватио да ја о Ајли не знам ништа сем да живи код тетке. Скупљали бисмо новац за њу кад идемо на излет или на екскурзију, увијек смо то радили тајно да јој не би било неугодно.
Нека врата на ходнику се отворише и брзо уђох у учионицу. Видио сам наставницу како милује Ајлину косу док она брише сузе голом руком. Тргле су се мало обје кад су ме угледале. Ајла пође из учионице и загрли наставницу тако као да је жељела да тај тренутак траје вјечно.
Кренуо сам ка излазу школе као да ме неко посуо хладном водом. Заборавио сам своју свеску и на све своје жеље. Осјетио сам невидљив терет и нешто ме давило у грлу. Само сам се питао шта је то са мојом генерацијом, вјечито незадовољни. Ми који имамо удобан дом, топлу вечеру, њежан загрљај и играчку коју пожелимо. И то нам је мало. Ајла би била пресретна да само има своју породицу на окупу. Њој је то заувијек ускраћено, ту чар никада неће осјетити. Моја наставница ми је отворила очи и разбила све предрасуде.
Пожелио сам у том тренутку да имам неку моћ, да имам  чаробни штапић на који би сјела сва тужна дјечја лица, отишла у небо високо, тамо негдје близу сунца које би дјеци вратило осмијех. Благо би их помиловало по образима и спустило назад  у њихов топли дом за којим толико чезну.



За Табла Фест

Мухамед Дураковић,  5.  разред, Прва  основна школа Живинице


Ментор: Марица Ферхатбеговић

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост