Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Слободно време

Одрасли за децу

Реч учитеља

Златни радови

Изложба

» » » » » Mарина Анђелковић - Свадба некада


Табла Часопис 14:00:00 0

Татјана Ковачев, ОШ „Бора Станковић“ Каравуково


Фото: Wikimedia

Свадба  некада


Старе куће су често заборављене, али ако у њима пробаш да нађеш искру живота, испричаће ти своју чудесно лепу причу.
Моја радозналост одвела ме је тог јесењег поподнева у за некога малу слабо осветљену собу од блата, а за мене једно занимљиво царство. Мирис опанака и вунених ћилима осетио се чим сам отворила врата. На испуцалом зиду црно-беле фотографије. Једна фотографија привукла ми је посебну пажњу, на њој је била млада у прелепој венчаници и младожења у белим ланеним панталонама и белој кошуљи, окићен рузмарином. Запитала сам се како ли су се упознали. „Па, знаш, то се десило док сам на ливади чувала овце“. Протрљах очи у неверици, окренух се једаред-дваред да се уверим да ми се није учинило, али чуло се самопожутело  лишће које је тражило своју колевку на меком земљишту. „Понудио ме је јабуком, и за име упитао, црвеног лица сам промуцала своје име, а он ми је испричао за план наших родитеља. „Какав план?“, збуњено сам га упитала. „План о нашој свадби“, одговорио ми је са смешком. Од тада су припреме убрзане, прели су се ћилими, кошуље за даривање, мараме, торбе, чарапе, рукавице.“ „Ех, припреме за свадбу су биле баш занимљиве и лепе“, рекох ја. „А тек што је свадба била красна! То јутро нећу никад заборавити. Пробудио ме је прави зрак сунца који се играо на мом лицу, а потом и кукурикање петла. Скочила сам са мог дрвеног кревета, топла слама у мом душеку је пријатно шушкала. Тек што сам се умила, а ушле су моје сестре и другарице ведре и насмејане. Обукле су ми белу ланену хаљину коју је ткала моја бака, а носила на свом венчању и моја мајка, потом су ми очешљале косу, направиле плетенице и ставиле венац од испреплетене врбе, окићен ружама. Око врата су ми ставиле дукате, обукле су ми дугачки ткани вунени везени прслук и била сам спремна. Када сам померила чипкану завесу, угледала сам удвориште пуно родбине и пријатеља. Са брда је одјекивао опојан звук фруле и весели ритам бубња, весели жагор и вриска сватова. Бели барјак је лепршао подигнут високо изнад сватова на плавом небу без облака. Младожења се као коловођа спуштао низ брдо, препознала сам га иако су још били далеко. У собу је ушла моја мајка, саветовала ме је како да се понашам према мужу, да поштујем своје будуће родитеље, да будем вредна, видела сам јој сузе у очима. Музика и весела вриска је била све ближа и ближа,  а онда  се зауставила пред нашом капијом. Мог драгог нису хтели да пусте док пушком не погоди тикву која је висила на високом дрвету. Погодио је тикву испрва и тиме доказао велику спретност, али чекале су га нове препреке: прерушен мушкарац у баба-младу, мала млада и куповина младе. Све их је савладао, а онда ме је мој брат предао. Ка кући младожење смо пошли у весељу. Сви су се смејали, шалили, певали и вриштали, а барјак се виорио на хладном ветру. Када смо стигли у моју будућу кућу чекали су нас обичаји које смо морали да обавимо за нашу будућу срећу. Најпре сам три пута дизала у ваздух наконче да бих кући донела наследника, потом сам бацала сито са зрневљем пшенице, кукуруза и пасуља на кров, да бих се задржала у кући. Пред кућним вратима нас је већ чекала његова мајка, моја свекрва, са погачом, вином и медом. Узели смо по мало, да би били здрави и имали сладак живот, а онда сам преко белог платна  десном ногом прескочила праг како би све ишло како треба. У дворишту се још кад смо стигли осећао мирис свадбарског купуса и жмара, јела од овчјег меса, празилука и кукурузног брашна, које су се кувале цео дан и ноћ. Најсмешнији су били три младића који су били задужени да чувају кума, јер ако кум побегне, свадба се завршава. Кум је потом одржао здравицу, и сви редом су наздрављали, ручак је могао да почне. Младожења и ја смо потом даривали кума, старојка, родитеље и родбину и они нас, све се шаренило од тканих ћилима, белих кошуља, чарапа, торби, марама. Весеље је трајало до дубоко у ноћ. На ведром  ноћном новембарском небу су светлуцале звезде, певале су се последње свадбене песме, играло коло. Када су кумови кренули, родбина се полако разишла, а муж и ја смо започели свој нови живот.“
Окренула сам главу ка зиду на коме је стајала фотографија младенаца са осмехом на лицу. Овај мој повратак у прошлост је за мене био једно чудесно искуство и желела сам да свима вама откријем лепоту живота наших предака.


Mарина Анђелковић, 6. разред, ОШ  „Бранко Радичевић“ Мелница

Ментор: Звездана Станојевић, професор српског језика



Треће место на Републичкој смотри стваралаштва ученика основних школа „Под истим небом нашег дома“ у Каравукову 2017. г. у категорији литерарни радови, виши школски узраст

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост