Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Делила Малић - Тешка суза родитеља


Табла Часопис 14:00:00 0

Ениса Кајевић, ОШ „Рифат Бурџовић Тршо“ Нови Пазар



Тешка суза родитеља


„И
ди, сине, понеси овај послужовник нани Зејни. Хајде,  пожури да не закасниш у школу!  И не испитуј је превише, уморна је и болесна.“ – рече моја мама и уздахну. Узех послужавник из њених руку и упутих се низ улицу до уредне кућице у којој је живјела наша омиљена комшиница. Покуцајх на врата и изненадих се кад угледах нану Зејну сву у модрицама. И она се некако скамени, збуни и као да се застидје. Упитах је шта јој се десило, а она дрхтавим плачљивим гласом једва прошапута: „Ништа, сине.“
Била сам  радознала, забринута и упорна и ни говора да сам била задовољна њеним одговором. Као да сам осјетила да нана крије неку тешку тајну. Око срца ми се увуче нека језива  слутња. Би ми је жао. Приђох и снажно је загрлих. Осјетих њене сузе на свом лицу. Узех њене старачке руке у своје и загледах јој се у уморне очи тражећи у њима одговор.
Сједосмо и нана отпоче своју болну причу:
„Ех, моје дијете, шта сам Богу згријешила да дочекам ово под старе дане. И то од свог дјетета. А душу сам му поклонила, отхранила га, чувала, школовала. Задњи залогај из уста сам одвајала. Он је добар, али ето кад мало попије ко шејтан да га обузме. Знам није хтио, није знао шта ради. Проклети шејтан га завео, па гдје би он подигао руку на свог камена, на свог родитеља.“
Тешке сузе сливале су се низ старачко лице, мени је застала кнедла у грлу, чинило ми се да се гушим од бола. Схватила сам што је старамајка болесна и што је њено тијело прекривено масницама. Њу је тукао њен син. То је тајна коју она није жељела да  ми, сусједи, сазнамо. Плашила се за своје незахвално дијете и било ју је стид. Ко зна колико дуго она трпи злостављање и ћути о томе.
„Полиција.... Пријави га полицији....“, промрмљала сам избезумљено и то је једино што сам у том часу могла рећи дубоко потрешена Зејнином  судбином.
Старица ме преплашено стегла за руке и завапила: „Немој, сине! Нипошто! То не долази у обзир. Како би једна мајка могла то да уради свом дјетету. Молим те, заклињем те, ником немој говорити о овоме! Обећај ми.....“
Ни сама не знам зашто, ваљда да бих је умирила, обећала сам да ћу чувати њену тајну иако сам дубоко у себи осјећала да гријешим и да треба случај да пријавим надлежнима.
Тог дана  сам дуго размишљала о нани Зејни и њеном сину. Како је могуће да неко може бити толико безосјећајан и незахвалан? Зар човјек може бити толико окрутан према старим и немоћним? 
У собу уђе моја мама забринута што нисам била на вечери и што сам поподне провела у соби. Снажно је загрлих  и сва у сузама прошапутах: „Мама, много те волим. Кад будеш остарила, вољет ћу те и штитити од свега. Увијек ћеш бити моја најмилија мајчица.“


Делила Малић, VII разред
                                                              


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост