Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Марта Тасић - Најчуднија књига


Табла Часопис 12:00:00 0

Марија Глиџић, ОШ „Милан Ракић“ Медошевац, ИО Поповац


 
Најчуднија књига


Ј
едне тихе ноћи док су напољу на ведром небу сијале звезде, седела сам у фотељи и у рукама држала једну књигу. Одједном, нека светлост засија са корица књиге а моји капци се спустише...
За тренутак сам се нашла у некој, предивној земљи. Са свих страна су се налазили водопади са бистром водом, а око њих камење које се пресијавало на сунцу. По ведром, краљевско-плавом небу летеле су птице шареног перја и певале најмилоснијим гласом.
Иза једног дрвета дубоко у шуми, налазио се жбун са ружичастим цвећем какво никада у свом животу нисам видела. Моја знатижеља ми није дала мира па сам се примакла том жбуну и угледала мноштво кућица из којих су бојажљиво провиривале мале виле.
Рекла сам да се не плаше јер их нећу повредити. Једна по једна су излазиле и радознало ме посматрале, све док им нисам рекла ко сам и откуд ту. Оне су ме весело узеле за руке и провеле по њиховом чаробном свету. Испричале су ми невероватну причу о томе како треба да се роде нове виле, али ако шума буде исечена неће више бити ни вилинског света. Знала сам да им је моја помоћ неопходна. То је моја мисија! У току ноћи постављале смо замке тим злим патуљцима који су желели да униште шуму. Упорност и тврдоглавост ми нису дозволиле да посустанем у намери да помогнем овим нејаким бићима. Један по један патуљак се хватао у замку. Када су видели да им нема излаза обећали су да  никада више неће уништавати природу. Када је јутро свануло и цвеће отворило своје мирисне латице, некакво осећање среће и топлине је испунило срца свих нас. Пустиле смо патуљке који су кренули да беже. У том тренутку је са неба почело да пада кестење које су птице испуштале из својих кљунова а патуљци су викали: „Ово је уклета шума, никада се више нећемо вратити овде!“ Лакнуло ми је јер је моја мисија била успешна.
Завлада потпуни мир. Цветови лала се отворише и из њих провирише тек рођене виле. Њихов чаробни и прелепи осмех учинио је да се и ја осећам посебно. Виле су ми биле неизмерно захвалне. Таман када сам им говорила да ми је драго што сам могла да им помогнем појави се некаква светлост и све нестаде...
Зраци сунца су куцали на прозор моје собе. Протрљала сам очи и схватила да сам провела ноћ у фотељи са најчуднијом књигом у рукама. Отворила сам је и на првој страни угледала прелеп цртеж на коме је био приказан  вилински свет, баш као онај из мог сна. Више нисам била сигурна да ли је све било јава или сан...


Марта Тасић, VIII/3


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост