Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Милица Бабић - Мој сусрет са Светим Савом


Табла Часопис 14:00:00 0

Jелена Бабић, ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, ИО Доње Кординце



Милица Бабић, VIII/4



Мој сусрет са Светим Савом


Л
етње вече. Зрикавци се чују негде у даљини. Тихо певуцкају своју песму у нади да ће освојити љубав случајних пролазника.
Градска бука их надјачава, али они се упорно труде да својим виолинама улепшају летње вече.
Обасјан светлошћу, као какав цар на престолу, гордо се уздиже Храм Светог Саве и плени својом благошћу и величином. Плени својом чистотом.
Корачах лагано крај Народне библиотеке Србије и нађох мирно место, ту, у углу, надомак Храма. Ни сувише близу, ни сувише далеко. Седох на комадић траве. Уздахнух дубоко и загледах се у књигу коју сам носила у руци. Лаганим покретом руке пређох преко меканих корица и почех да гледам у прва слова.
Таман почех да читам прве редове осетих светлост и топлину. Осетих нечије присуство.
Лагано подигох поглед, тешко га одвојивши од штампаних редова. У чуђењу разгорачих своја плава језера у која уплови благ талас нежних , смеђих очију.
Осетих блаженство. Златна светлост просула се око Свеца.
Погледа ме благо.
Најбоље књиге су најбоље друштво, зачух нежан, мелодичан глас.
Волим да читам, промуцах једва чујно.
Срце ми је толико гласно лупало да сам имала утисак да ће  искочити из своје крлетке.
Била сам превише узбуђена.
Старац седе косе, благог погледа упита ме да седне крај мене.
Немо климнух главом. Осетих како се моје узбуђење меша са тихим летњим поветарцем. У моменту се градска врева изгубила негде у даљини и ја сам чула само одзвањање топлог, нежног гласа и негде, у даљини, музику упорних зрикаваца.
Мало по мало започесмо разговор. Прво о књигама – ризницама мудрости.
Мудрост почиње жељом за знањем, зачух Свеца.
Толико истине има у томе, помислих и без речи климнух главом.
Тај дивни човек, тај благи старац, бледе коже, благих смеђих очију, нашао се ту, поред мене и просипа своју мудрост несебично ме дарујући њоме.
Одавно сам схватила важност образовања и науке, али много ми је драго што сам све то спознала и на мало  другачији начин.
Ноћ је одмицала. Храм се све више истицао у својој гордости и величини. Радознали посетиоци одавно су отишли својим домовима, а ја сам и даље седела у сенци велелепног здања и чекала још коју мудрост.
Била сам сама, али сам осетила Светог Саву. Ту. Ту негде. Или ми се учинило.
А онда у неверици протресох главом и помислих како то просто није могуће. Тиха језа прође мојим телом. Одлазећа светлост привуче ми поглед. Најежих се, али у исто време осетих и неку топлину.
Златним степеништем, које се уздизало тик иза Храма, корак по корак, лагано, носећи књигу испод руке, док је другом придржавао златну свештеничку одору, Свети Сава се враћао у свој небески дом. Тихи ноћни поветарац носио је благе речи:
У кротости прими ову реч која може спасти душу твоју. Буди творац речи, а не само читалац.
Насмеших се. Упамтила сам. Ипак је био ту. Светост над светлима, велики над великанима, принц над принчевима.
Ипак је ту. Увек. У Храму, на улици, у књизи, у свакој школи. Ту – у мени!




Милица Бабић, 8/4, ОШ „9. октобар“ Прокупље

Наставник: Весна Ивић


Друго место на Светосавском књижевном конкурсу Друштва Свети Сава за 2017./18. годину


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост