Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Харис Халилбашић - Далеко су звијезде


Табла Часопис 12:00:00 0

Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

 


Далеко су звијезде


О
мер је ученик шестог разреда и мој школски друг. То је тамнопути, плавооки дјечак који својим изгледом више подсјећа на ученика нижих разреда. Својом појавом и невиним погледом осваја све око себе, ученике и наставнике. Свима је омиљен. Иако није имао привилегију да се роди у богатој породици, његова чиста, дјечија душа и поштење су његово највеће богатство. Његов отац, демобилисани борац, је поштеним радом на све начине покушавао прехранити породицу. У томе му често и Омер помаже.
Омер има једну велику љубав, а то је фудбал. На оближњем стадиону прати све утакмице и сакупља лопте надајући се да ће једног дана моћи заиграти у млађим селекцијама тог клуба.
Бојао се да се та његова жеља никада неће остварити јер нема новац за чланарину и за скупу опрему. Бојао се да неће моћи у састав тог тима гдје су синови локалних подузетника водили главну ријеч. Њима су без неког посебног труда и залагања биле доступне и похвале и медаље које нису заслужили. Напокон је једна добра вила, у лику наставника тјелесног, замолила тренера да га прими да га испробају. Својом брзином и вјештином баратања лоптом Омер је убрзо заузео мјесто у првој постави. Био је играч који је давао највише голова и играч који је одлучивао утакмице. Био је најбољи. Са правом је очекивао и надао се да ће и он некада бити проглашен играчем утакмице. Надао се да ће се то десити на задњој утакмици у којој се његов тим бори за прво мјесто. На дан одржавања те утакмице брат и ја смо отишли гледати да подржимо друга из разреда. Прогурали смо се до првих редова гдје је сједила самопрозвана елита. Утакмица је почела. Својим дриблинзима и головима Омер је све одушевио. Најзаслужнији је био за побједу.
Изненада сам зачуо ријечи господина до мене које ме погодише попут муње када рече: „Штета што тај мали неће успјети!“ Љут и повријеђен се окренух према њему и рекох: „Зашто неће успјети, па најбољи је?!“
Погледа ме некако са висине и рече: „Знаш ли ти чији је он и одакле је? Такви неће успјети!“
Сјео сам и дубоко се замислио о овом времену. Времену гдје се гледа ко је чији, одакле је, каква му је боја коже и шта све још нешто. Утакмица је завршила и трајала је побједничка еуфорија. Побједничка екипа је требала примити пехар и требао је бити проглашен играч утакмице. Био сам сигуран да ће то бити Омер јер стварно је био најбољи. Већ сам био устао да га поздравим аплаузом кад хладан туш. Играчем утакмице је проглашен син локалног подузетника који је један од спонзора клуба. Тужна сјена је прешла Омеровим лицем, али се ипак примакао тренеру надајући се да ће њега изабрати да подигне побједнички пехар. Међутим то мјесто је било резервисано за докторовог сина који квалитетом игре није Омеру ни до кољена. Подигао је поглед према публици, поглед пун питања чије је одговоре сазнао на врло болан начин. И ја сам се некако стидио због поступака других и због неправде учињене Омеру. Спустио је своју главу и кренуо према излазу схвативши да им у слављу није потребан. Сједио сам близу излаза и видио како је потрчао у наручје мајци која га је чекала. У њеном наручју је јецао док га је она миловала и стезала у наручје као да га жели заштити. Није га могла утјешити ријечима да ће бити боље. Није га хтјела лагати. Нисам имао снаге прићи му и честитати на побједи јер је он данас изгубио нешто вриједно. Изгубио је вјеру у људе и то да се праве вриједности цијене. И сунце је изненада почело да залази као да се и оно стиди неправде која је учињена Омеру. Полако се удаљавао прашњавом цестом држећи своју малу руку у мајчиној.
Ускоро је и сребрни мјесец провирио кроз напукли прозор Омерове мале собице. Блиједожутом њежном свјетлошћу је помиловао Омерово лице на којем су се видјели трагови осушених суза. Као да је осјетио благи додир мјесечине у сну се насмијешио. Можда је сањао неку нову утакмицу, неку нову побиједу, неке нове судије и неке заслужене похвале. Надам се да ће се његов, а и сан многих других Омера, испунити јер то заслужују. Надам се!

ПС. Свака сличност са стварним ликовима и догађајима је намјерна.



Харис Халилбашић, VI разред

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост