Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Ахмед Халилбашић - Антифашизам и данас


Табла Часопис 09:00:00 0


Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина



 

Антифашизам и данас


Осјећам у зраку мирис прољећа док уљуљкан негдје у ћошку између сна и јаве боравим у некој својој утопији коју сам изградио за свој ум, у жељи да му сачувам бистрину и да не дозволим тами да баци и најмању сјену на његову свјетлост и здраву моћ расуђивања.
Резак звук телефона наруши свету тишину моје собе и мисли и врати ме у јаву.
"Добар дан. Је ли господин Кадрић при телефону?", зацвркута женски глас с друге стране.
"Да, ја сам," одговорих помало буновно, размишљајући о томе ко се усудио да ремети моја мирна пензионерска поподнева.
''Господине Кадрићу, ја сам Лејла Мустафић и позивам вас у име Опћинског вијећа града Тузле да сутра 15.5. у 13 часова присуствујете свечаној сједници поводом Дана ослобођења Тузле." У једном даху изрецитира госпођица, без трунке боје или неког осјећаја у гласу као глас са телефонске секретарице. Држећи руку на спуштеној слушалици помислих како је тај глас без боје и емоција, само једном реченицом успио допријети до самог дна моје душе и узбуркати и замутити осјећаје који су се попут муља у бунару, наталожили и примирили на дну. Бар сам мислио да су се примирили. Слике тог 15. маја 1992. године ми се почеше свјетлосном брзином редати у глави. Видјех себе како тог јутра облачим поносно плаву униформу полицајца. Док сам стављао капу на главу, примијетио сам како ме отац крадом поносно гледа. Знам да је био поносан што сам наставио породичну традицију и постао полицајац као он и сад већ рахметли дјед Осман. За нас је позив полицајца нешто свето, јер се попут свештених лица који се обавезују Богу, и ми обавезујемо народу и држави. Обавезујемо се да ћемо служити часно и поштено поштујући државне законе. На то сам се и ја обавезао не знајући тада да ће се ти државни закони можда некада косити са оним истинским, људским законима. Поносан сам и сада након толико година што су ови људски надјачали ове друге.
Можда ће чудно звучати, али сам и данас, након толико година, сигуран да је то мајско јутро мирисало другачије. Није мирисало на прољеће и бехар већ на неки чудни мирис тамне аветске ноћи. Да, јутро је мирисало на ноћ, а вјерујте ми ни пчеле нису зујале у нашем воћњаку. Чак ми се учинило и да птице лете у погрешном смјеру, пут југа, а тек је мај. Можда ми се смјер птица учинио погрешним, али сам сигуран да је сценарио тог дана отишао у погрешном смјеру. Највјероватније је да је сценарист и режисер тог филма био погрешан. Можда им је био битан само профит тог филма без обзира колико ће глумаца и статиста настрадати у тој арени на коју су они гледали из својих почасних ложа. И данас ме занима шта су они осјећали када су осјетили мирис барута и мирис крви која је залијевала Брчанску Малту. Да ли су њихове зјенице можда другачије од мојих па у њих могу акумулирати све те слике ужаса, а да не трепну. Ја нисам могао. Можда мојим очима и ушима управља срце и разум па нисам могао гледати ту патњу. Нисам се могао оглушити на запомагање војника који је испао из оклопног возила и лежао на цести између двије ватре. Био је рањен у ногу и изложен киши метака. Добро се сјећам наредбе која је тада дошла: "Пуцај, на ватру ватром узврати". Пушка у мојој руци је тада задрхтала, нисам могао пуцати у човјека који је лежао на цести, на цести у мом граду у којем је он требао бити само путник а не да му тај град, град мог дјетињства, буде задња станица. Бацих пушку и праћен негодовањем надређених, под окриљем димне завјесе, притрчао сам му. Као да сада видим тог голобрадог младића и његов уплашен поглед гладан живота. Чинило ми се да сам тад у његовим зјеницама могао наслутити неке боље слике које су стварале и водиле његове мисли. Нисам желио да те мисли изгубе сјај и да не оживе, па сам га неком снагом, за коју ни сам нисам знао да имам, успио пренијети између зграда у заклон. Тек тада сам видио да и моја нога у чланку крвари. Био сам рањен. Бол коју сам осјећао, ублажила је слика коју сам могао видјети из заклона; слика полицајаца, мојих колега, који су сљедећи мој примјер помагали рањеним војницима ЈНА. Тада сам схватио, да колико год нечији фашистички умови били болесни, не могу побиједити правог човјека. Не могу убити човјека у нама. Тај дан тузлански полицајци, болничари и доктори су показали свима да за њихово фашистичко сјеме Тузла није плодно тло. Доктори су се борили за живот сваког рањеника једнако не питајући ко су и одакле су. Било је довољно да виде људе пред собом. Случај је хтио да Драган из Крушевца, младић којег сам спасио, буде у истој соби са мном, кревет до кревета. Причао ми је да су му у Крушевцу остали родитељи и његова дјевојка Ана. Причао ми је о свом граду и дјетињству док смо заједнички дијелили ручак који нам је моја мама доносила. У хладним зидовима Градине ми смо се спријатељили и јачали нешто што је одувијек постојало, а што су други вани, покушавали оспорити и уништити. Ми смо се из болничких кревета на свој начин борили против фашизма. Имали смо пуно заједничког Драган и ја. Чак су нам и дједови били одликовани у Другом свјетском рату као борци против фашизма. Причао сам му о свом дједу Осману који је био један од вођа за ослобађање Тузле у другом свјетском рату. Причао сам му како ми је дјед поносно причао како су тада раме уз раме сви Тузлаци, свих националности и вјера, заједно успјели 2. октобара 1943. године Тузлу ослободити од фашистичког окупатора. Још тада ми је дјед успио указати на највеће зло које пријети човјечанству, фашизам. Показали су они тада, а ми сада, да га можемо побиједити.
Побиједили смо га, али мене и даље душу притишћу оне крваве мрље на Брчанској Малти и питам се колико још треба киша да падне да би се оне избрисале. Кад боље размислим, можда је боље што су трагови крви и ту, а и на Капији, још видљиви да би служили као опомена и подсјетник на ту гладну неман која покушава уништити и убити човјека у нама. Е, неће моћи!
Поново ме звук телефона из прошлости врати у моје пензионерске дане  и ја примијетих да још увијек држим руку на спуштеној слушалици. Рука ми је већ утрнула а пулс се појачао.
"Оооо, куме, јеси ли то ти?!", зачух познати глас са друге стране којем сам се истински обрадовао. Био је то Драган из Крушевца.
Послије пар ријечи о здрављу рече ми: "Куме, ја 15. маја женим сина, а кћерка ми крсти прво дијете па зовем тебе, супругу и дјецу да тих дана будете наши гости и употпуните ми весеље. Је ли може, куме?"
"Наравно да долазимо, то се не пропушта," одговорих му сретан због скорог виђења.


Ахмед Халилбашић, VI разред



«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост