Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Андрија Ристић - У бајкама је све могуће


Табла Часопис 13:00:00 0


Jелена Бабић, ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, ИО Доње Кординце




У бајкама је све могуће


Често сањам. Имам пуно неостварених жеља. Често склопим очи и маштам да ће ми се бар једна од њих некад испунити.
А да ме неко пита шта бих прво желео да ми се оствари, не бих знао да му одговорим.
Имам све, а опет... нешто велико немам. Увек нешто желим, тежим нечему.
Корачам лагано сеоским путем. Ужарено камење жари ми голе табане, а никуда не журим. Толико је топло да нема живе душе да се чује у селу. Све је замрло, све се примирило, успавало од толике жеге.
Корачам лагано. Замишљен. Ногу пред ногу. Пут се пружа у недоглед. Претвара се у танану нит негле у даљини.
Одједном, осетих као да ме неко држи под руку. Са друге стране смеје се неко. Лименко и Страшило су уз мене. Лименко усправан, велики, леден. Страшило, некако преискрено насмејан, насмејан као мало дете. Огромни Лав је мало подаље и бојажљиво посматра шта се догађа. Нема храбрости да ми приђе ближе.
Кажу кренули су у Оз код великог чаробњака. Кренули су да свако оствари по једну своју неостварену жељу. Кажу чуда су могућа и само нам велики чаробњак може помоћи. Чуда су могућа, ако дубоко верујемо у њих.
Лав иде по храброст, Лименко тражи право срце, срце које куца, а Страшило да паметан буде. Наизглед немогуће.
Питам се да ли би мени Велики Оз испунио макар једну жељу...
Одједном се земљани сеоски пут претвори у бескрајно дуг пут поплочан жутим циглама. Наређаним тако беспрекорно лепо. Као да просто маме да се корача њима.
Кренусмо. Лагано. Држимо се под руке и певамо. Другари моји и ја. Док тако весели поскакујемо размишљам шта да тражим. Трчкарамо. Трчимо. Журимо да што пре стигнемо. Столетна стабла која непомично стоје увајана у жуте цигле убзано промичу. Промичу и дрвене колибе и необичне куће црвених кровова. Сами смо и весели.
Ипак, ја ...ја само једну жељу имам - да ми се дека са далеког, бесповратног пута, макар на трен врати...
Ноћ се лагано спушта. Једна далека звезда, она најсјајнија привуче моју пажњу. Измами ми осмех...
Чуда су у бајкама ипак могућа! Хвала Лаву, Старашилу и Лименку...

   



Андрија Ристић, 4. разред

Друго место на конкурсу Народне библиотеке „Рака Драинац“ из Блаца




«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост