Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Андрија Ристић - Мој смешни свет


Табла Часопис 09:00:00 0


Jелена Бабић, ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, ИО Доње Кординце




Мој смешни свет


Прелепо летње јутро дошетало је у наше село, носећи ореол жарког сунца на насмејаној глави.
Осмехивао се још један прелеп дан.
С'нестрпљењем смо брат, сестра и ја, очекивали да прође доручак да би могли да се отиснемо у још једну летњу авантуру, да би могли да отрчимо пут зелених ливада, пут зелених пространстава која су нас просто дозивала и мамила.
Убрзо изађосмо напоље. Излетесмо из дворишта. Трчкарали смо сеоским путем и завиривали у свако двориште. Весело смо се смешкали и размишљали о томе шта ћемо све да урадимо.
Посетисмо једну зелену домаћицу, појурисмо шарене, нежне лептире, узнемирисмо својим присуством пчелице зујке и уплашисмо сивог, пољског зеца.
Срце ми је у грудима тукло као дечја звечка колико сам трчао и смејао се.
Настависмо даље. Стигосмо до потока. Заврнусмо ногавице и сво троје закорачисмо у бистру, хладну воду. Устресох се од тренутне хладноће, али то нас ни мало није спречило да поплашимо пуноглавце који су се обрели у виру и кад се добро смрзосмо, јер је планински поток, итекако и лети хладан, кренусмо пут шљивика и јабукара.
И ту нас место не задржа дуго. Прескочисмо плот и поседасмо на свеже урађеној бетонској цокли коју је деда спремио да сутра постави ограду.
Шта ћемо сад?, питам.
Могли би у амбар! Да скачемо у жито!, предложи брат.
Са задовољством се сложисмо са њим и одосмо у стари амбар. Попесмо се на, зубом времена, измучене греде, које су шкрипале под нашом тежином и уз гласан смех поскакасмо свако у по један пресек. Жито је шуштало испод наших ногу. Било је јако забавно. Смејали смо се и цичали од задовољства.
Ништа није лепше од дечје игре на селу.
Одједном се сестра уозбиљи.
Хајде да палимо ватру“, рече к'о из топа.
У моменту се сложисмо.
Скуписмо суву талу од кукуруза, сложисмо све лепо на сред пута и сестра, шибицом коју је претходно узела кришом из куће, запали суви лист.
Букну. Ужарене искрице полетеше у ваздух. Осети се топлота. Усија се жар.  Мирис нагорелог сувог биља заштипа нам очи и ноздрве. Гледамо у ватру ћутке. Трљамо очи које сузе под налетом оштрог дима. Упркос штипкању очи нам се жаре од ватрених боја, лица горе од топлоте. Омамљени гледамо у ватрене пламичке.
Шта радите то?
Поскакасмо као опарени. Изгрди нас стари комшија уз претњу да ће рећи нашим родитељима.
Као покисли, погнутих глава, ћутке кренусмо пут куће.
Будале,зачух сестрин глас, лепо сам вам рекла да запалимо ватру у плевњи!
Прођосмо без грдње код куће, а шта би било да смо је послушали можете само замислити...



Андрија Ристић, 4. разред


Друго место на Трећем литерарном конкурсу „Мој смешни свет“ ДКЦ Београд



«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост