Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Јелена Бабић – Прича из детињства 2


Табла Часопис 10:00:00 0


 
Јелена Бабић



Туга због Линдине смрти бивала је сваким даном све јача. Јесам била мала, али осећала сам неку празнину у ваздуху, у дворишту, иза куће… Тишина која је парала груди…
Сваког јутра, очекивала сам добро познати лавеж, кога, нажалост, није било.
Знам, отишла је на лепше место, отишла је да трчкара рајским ливадама и ужива са неком другом девојчицом.
Пар година нисмо имали пса, а онда је дошао Тери. Тата је своју љубав према немачким, краткодлаким теријерима, неком пуком, прећутном везом, пренео и на мене.
Због својих несташлука Терија је тата поклонио ујаку. Било нам је страшно жао, али очекивали смо да ћемо моћи стално да га посећујемо. Међутим, завршио је трагично.
Још један монструм је убио мог пса.
Сада сам била огорчена… и тужна… и…
Не знам. Не схватам.
После Терија, била је ту и Кики. Такође теријер. Блесавица…
А онда, једног дана, долазим из школе, нахраним своја четири папагаја, брчнем мало руку у акваријум, бацим поглед на Кики и таман да се завучем у своју „јазбину“ тата каже да одем до његовог пријатеља по штене.
Отрчим ја у једном даху.
Људи моји, па то је мрвица. То што је било штене то је био псић од два месеца, краткодлаки теријер, црне сјајне длаке и малене њушкице, толико велики да ми је стао на длан.
То минијатурно створење постало је моја опсесија и одрастало је са мном.
То није био обичан пас. То је ширило радост на све стране. Он је знао када сам срећна, када сам тужна, он је нашао начин да ми стави до знања када је гладан, када хоће напоље, ишао је са мном у продавницу, знао да прати инсртукције и да пређе улицу, знао да уђе у купатило скочивши на браву и ускочи у каду када му кажем да смрди…
Он је био много више него обичан теријер.


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост