Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Марица Ферхатбеговић


Табла Часопис 08:00:00 0



Марица Ферхатбеговић
Зовем се Марица Ферхатбеговић, рођена сам 1959. године у Живиницама, Босна и Херцеговина. Радим у основној школи као наставник матерњег језика и књижевности.

Посљедње три године почела сам да пишем пјесме и да их шаљем на конкурсе. Добитник сам бројних награда и похвала међу којима бих издвојила 2. награду Песничко пролеће Чукарице, Београд 2018. и 2. награду Фестивала завичајне поезије, Суботица 2017. године.

Моје пјесме, као и приче, су уврштене у многобројне антологије и зборнике.

Моја мама

Моја мама је
Лијепа само кад плаче
Једино тад њено тврдо лице
Скине камену маску
Коју је купила давно
Или се, пак, родила с њом
Још од дјетињства 
Била је домаћица по занимању
Бринући се за оца пијаницу
И мајку дијабетичара
Била је мушко
Са уздрхталим срцем у кавезу
И да га иглом прободеш
Крв не би потекла
Мислила сам
За све је имала рјешење:
Звала је полицију
Када нешто разбијем, а не признам
Кад не напишем задаћу
Кад касним од било куда
Била је најпаметнија особа на свијету
Која све зна
Сем читати
Пила сам кришом хладну воду
С чесме иза куће
Да се разболим
Да и ја имам маму
Откако је остарила
И живи на два свијета
Плачем на сваки њен дрхтај
Старачких руку
На њено заборављање
Плачем што нисмо живјеле
У истом добу
Јер сад зна да је гријешила
И сад жели да има кћерку.




Праисторија

са стропа дуге мрачне историје
завршене младости трепере
над пустим годинама
освјетљавају
инфрацрвеним зрацима киклопског ока
тражећи кривца
убицу
тражећи казну
уклесану у зидове пећине
душе разапете у празним епохама
плутала су у тијелима
и јутрос

морам устати
већ је седам сати
нашминкати се
и кренути низ улицу

увијек исти кораци
непосртања
непостојања
поворка људи накићених лажним драгуљима
пузила је насмијана
истом координатом
исцртаном још у кенозоику
кад су диосауруси нестајали



Сусрет

Данас сам упознала Правог Мирослава Антића,
морнара који бјежи,
упознала лично
била сам збуњена и пресрећна
што се упознајемо послије толико година.

Био је исти као некад у очима
двадесетогодишње дјевојке из провинције
којој је Нови Сад био далеко ко Америка,
била је заљубљена у њега
и није то смјела никоме рећи,
досад,
док је гледала његове обрве
онако урезане као кишобрани     
које су браниле сузама да изађу пред публику,
а назирале су се.
Памти још усне које су говориле њене ријечи,
опчињавале,
осјећајући да је он човјек њеног живота
да само он може разумјети
њен немир
лутање
вјечну заљубљеност
њено право ја
и њено друго ја.

Наш стисак руке се препознао
и обећао је да ће ме чекати на обронцима сунца
да одиграмо одлучујућу партију шаха
нас четверо
да поравнамо рачуне, заувијек.




«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост