Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Сара Шћекић - На табли је писало једно име


Табла Часопис 12:00:00 0




На табли је писало једно име


Срећа је нешто што нас чини испуњеним, што нам даје невероватну енергију и сјај у очима и нешто што не можемо да додирнемо, а толико јако осећамо. За њу је потребан само један кратак тренутак, који је вредан за цео живот.
Понекад је то лепа реч, некад топли загрљај, понекад поклон или дуго ишчекивана наградa. Свако се у животу у нечему препозна и потпуно томе посвети. Оно што мене чини срећном и оно што ми омогућава да будем потпуно своја јесте плес. Тренинзи су део мог живота од четврте године. Ускоро ћу напунити 13 година. Више ми ниједан дан није потпун ако га не завршим вечерњим тренингом. Томе је можда посебно допринео онај дивни слатки осећај победе не на обичном већ на светском такмичењу пре три године, када сам на великој табли за проглашење прочитала своје име под бројем један.
Тог мајског дана све је некако сијало. Од сунчаног јутра, преко зеленог парка са широким сенкама до хале у којој су бљештали  рефлектори. Бука, жагор и радост су били свуда око мене. Такмичење је свечано отворено. Сат је, чини ми се, брже  куцао него иначе како је расло узбуђење. Моје срце је тактирало са њим. Најављена је и моја категорија са двадесет учесница у њој. Посматрала сам такмичарке. Чинило ми се да је свака следећа кореографија лепша и да се такмичарке представљају све савршеније. Срце  ми је добовало све више  као и тло под нашим ногама. Дошао је ред и на мене. Изашла сам. Говорила сам себи - буди боља него икада, буди боља од себе! Зачула сам добро познату музику. Сваки тон и скок су чинили моје тело све гипкијим. Говор мога тела је био све разговетнији. Чини ми се да сам у једном тренутку разумела и одговор публике која је гласно тапшала. Наједном сам разумела моћ немих и да нису увек потребне речи да би се нешто испричало. У тај минут и по кроз ваздух су летели феноменални тонови музике, покрети тела и аплаузи који су учинили читаву атмосферу фантастичном. Сви смо разговарали једни са другима иако нисмо знали језике свих такмичара. Посебне похвале и загрљај добила сам и од тренера. Узбуђење  и страх су нестали. Сада је само остало ишчекивање и велико питање - како ће нас судије оценити.
Проглашење је требало да буде сутрадан. Ноћ је непроспавана. Ипак сам дочекала. На огромној дигиталној табли писала је моја такмичарска категорија. Водитељ је говорио на чешком нешто што нисам разумела. Затим на енглеском. Звуци буке су били прејаки да бих ишта чула. На табли је исписан број један, затим тачка. Опет ништа секунд, два, не знам колико. Курсор је наставио   С а р а Ш ћ е к и ћ. Да, то сам ја! Осмех и сузе у исто време. Загрљаји, пољупци, честитке обасипали  су ме са свих страна. Ноге су саме потрчале ка месту где сам се попела на високо прво место. Добила сам златну медаљу, која није у том тренутку ништа вредела у односу на радост  коју сам тада осетила. Полетела сам без крила, говорила сам без гласа, певала сам без тона, засијала сам без сјаја. Овај печат мога имена уписан на тој великој табли заувек је обележио мој живот. Плес је оно што осећам и живим. Увек ће бити део мог живота.
Данас, после три године, када ово пишем, у мени се буди исто узбуђење. Срце ми говори да сам ту где треба да будем и да треба да се борим за оно што волим. Тај узвишени осећај када сам прочитала своје име на табли никада нећу заборавити. Мислим да ми то даје снагу за све у мом животу.



За Табла Фест 18


Сара Шћекић, VI/4, OШ “Франце Прешерн”, Београд

Ментор: Јелена Палавестрић

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост