Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » Јелена Бабић - Пут којим се ређе иде


Табла Часопис 16:00:00 0




 





Пут којим се ређе иде - Најбољи едукатори Србије 



Прошле године први пут сам била пријављена за ову престижну титулу.

И да вам кажем - нисам успела. Ни први круг нисам прошла. Нисам се разочарала, јер знам да се трудим и дајем максимум од себе. Просто нисам испунила услове. Али то ме није обесхрабрило. Напротив. Кренула сам напред интензивније и темељније.

Поново пријава, поново сам пријављена. Моја драга Ивана не одустаје од мене.

Стиже мејл - прошла први круг. Радост, срећа. Одговарање на „кратка“ питања, попуњавање формулара. Чекамо…

Стиже мејл - прошла други круг. Поново одговарање на питања, слање података. Чекамо…

Стиже мејл - ф и н а л е! Радост, срећа… а не знам да то ништа не значи. Постоје још два круга. Има нас преко четрдесет.

Стиже мејл - супер финале. Сада нас је двадесет двоје. Траже кратку биографију и фотографију. Заказују последњи круг - разговор на Скајпу. Баш за дан када сам на Сајму књига. Размишљам - Снаћи ћу се макар прелетела.

И… снађем се. Будем и пре времена на правом месту. Узбуђење, дланови се зноје, срце лупа убрзано. Људи око мене пружају ми подршку. Удружење касни са позивом. Пролази време. Не знам како држим телефон у рукама. Гледам у екран који једнолично светли. Пролази пола сата, пролази сат.

– Ови су заборавили на мене – помислих.

Светли телефон. Позив. Почињем да размишљам. Шта ако забрљам.

-Имате три питања и три минута, гледам младу женску особу испред себе.

Чита ми питање. Одговарам. У моменту ми њен глас одзвања као у магли. Чујем себе да говорим, али као да није мој глас. Чита ми друго питање. Одговарам као робот. Видим да пише. Размишљам да би било дивно да успем. Дивни људи су уз мене. Чекају лепе вести.

Треће питање. Почињем да одговарам и… блокада. Гледам женицу испред екрана. Гледа она мене. Упитно. Помислих да сам упрскала. Никад у животу нисам имала толику трему…

– Јавићемо Вам до вечерас рече и захвали се.

Као омамљена одлазим у другу просторију. Од узбуђења се не сећам питања.

…Прелепа вест ми је стигла на путу из Београда у Прокупље. Мислим да смо Биља, Гоца и ја узбудиле целу околину.

- Земљо, отвори се! Ја најбољи едукатор!  Деветоро дивних људи и ја.

Врата новог поглавља - отворена!

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост