Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Ахмед Халилбашић - Криво је море


Табла Часопис 14:00:00 0


Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина






Криво је море


Да је љубав попут лопова који се нечујно и изненада прикраде и украде ти вриједне ствари,  увјерио сам се на свом задњем љетовању. Мени је тада украдено срце, али  не жалим јер сам заузврат и ја освојио њено и као што би трговци рекли “обавили смо размјену робе на обострано задовољство“.

Кренут ћу од почетка... Први дан љетовања у сунцем обасјаном Херцег Новом. Чим смо убацили торбе у апартман, брат и ја, брзином буре смо се сјурили на обалу и пожурили у загрљај још помало хладној морској води. Пливањем, сунчањем и разним играма на води смо испунили себи дан. Навече, наравно, обавезна шетња и уживање у магичним морским ноћима. Да ће се та магија пренијети и на мене, знао сам чим сам је угледао. Стајала је насмијана покрај шеталишта крај маленог штанда, продавала је сувенире и нешто пјевушила. Онако чаробна и распјевана личила је на морску сирену која је изашла из своје бајке са циљем да можда још некога поведе у њу. Као омађијан стао сам недалеко од ње и завидио мјесецу који је кроз густе гране палме сребрном мјесечином дирао њену косу. У моменту сам схватио да ми се управо догађа оно о чему сам до сада само слушао и нисам вјеровао. Догађала ми се љубав на први поглед. Тражећи потврду томе пришао сам мало ближе и утонуо у дубину њених плавих очију. Иако сам прилично добар пливач, осјетио сам да бих у њима могао потонути до дна покушавајући дохватити тај сјај. Можда је лагана балада која се зачула из оближњег ресторана била ми вјетар у леђа па сам одлучио прићи јој. Стао сам испред њеног дрвеног штанда нијем и опчињен, гледајући у те насмијешене усне из којих су попут њежне мелодије излазиле ријечи.

Видјевши моју збуњеност, прва је поздравила и понудила ми неке сувенире. Да прикријем подрхтавање гласа, мало сам ћутао правећи се да гледам сувенире на њеном штанду. Случајним одабиром узео сам неку слику у дрвеном изрезбареном оквиру. Купио сам је и кренуо. Била је то слика Дјевице Марије због које ме брат послије зезао, јер је схватио због кога сам купио ту слику. Можете претпоставити да сам идућих шест дана једва чекао ноћ да бих је угледао. Глумио сам знатижељног туристу и слушао како ми она објашњава шта који сувенир значи и да те прелијепе дрвене оквире прави њен дјед. Упознавајући тако православне свеце, боље сам упознао и моју прву љубав. Сазнао сам да се зове Анђа и да је име добила по баки. Насмијала се када сам је питао да ли је Анђа скраћено од анђео јер за мене је она то била. Та наша вечерња дружења испод велике палме на шеталишту су постала моја највећа радост.

Примијетио сам да и њој моје друштво одговара јер је сваку ноћ имала неку нову причу за свеце чије је слике продавала. Претпостављате да сам сав џепарац потрошио купујући свеце и иконе. Није ми уопште жао, јер оно вријеме и чаролија тренутака проведених у причи с њом, не може замијенити никакав новац.

Као што галебови најаве олују, тако је и календар најавио крај љетовања. Примијетио сам и да су њене очи засијале неким чудним сјајем када сам јој рекао да смо још само један дан ту. Неко вријеме је ћутала па ми је рекла да, прије него што сутра одем, навратим да се поздравимо. Сутрадан сам дошао на исто мјесто и нисам је нашао. Стајао сам неко вријеме под палмом наслоњен на дрвену клупу покушавајући упити сваки детаљ мјеста гдје сам провео досад најљепше тренутке. Одједном осјетих да ме неко узе за руку. На моју срећу била је то она, сва црвена у лицу од трчања да стигне на вријеме. У руци је чврсто држећи стезала неку нову слику. Објаснила ми је да је то Свети Валентин и да је дјед урадио посебан рам за њу. Поклонила ми ју је. Срећа да је у том моменту запухао неки вјетрић па сам могао рећи да су ми очи од њега засузиле. Само се насмијешила и загрлила ме. Топлину тог загрљаја и мирис мора у њеној коси осјетим још и данас. Путујући кући нисам из руку испуштао слику коју ми је поклонила. Можете замислити моју срећу када сам на полеђини слике видио написано њено име и њен број телефона. Мојој срећи није било краја када сам схватио да мојој љетњој љубави са одласком љета неће бити крај. За љубав коју је "скривило" море, чини ми се да су се ови свеци побринули да јој не буде крај. Због свега тога, а и што су на неки начин дио ње, сви они имају мјесто на мом радном столу у мојој соби. Почасно мјесто, наравно, заузима Свети Валентин са којим често погледом причам о њој, јер он ме најбоље разумије.

Сретан сам што сам осјетио чари прве љубави и што њена чаролија није престала са престанком љета. До идућег љетовања крижам дане, а да издржим, помажу ми поруке које са њом свакодневно размјењујем.

П.С. Имена и догађаји у овој причи нису измишљени. Ради се о правим људима, мјестима и, наравно, о правој љубави.



Ахмед Халилбашић, VII разред


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост