Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Јелена Бабић - Мали


Табла Часопис 13:00:00 0

Јелена Бабић


То није био обичан пас. То је ширило радост на све стране…
Мали. Име је добио зато што је био мрвица.
Донела сам кући, ту црну, глатку лоптицу, буквално на длану.
Од првог дана то је био мој љубимац и нисмо се одвајали.
Знам да ће ово некоме звучати чудно, али равноправно смо делили моју собу и мој кревет. Не мислим буквално. Спавао је преко прекривача, на дну кревета.
Одлазио је у кревет кад и ја, устајао са мном. Ишли смо заједно да се играмо, одлазили у продавницу, у шетњу…
Мој брат није волео што се Мали игра са нама, јер је увек својим неспретним понашањем откривао његов положај док смо играли жмурке.
Одрастали смо заједно.
Знали смо нарав једно другом. Знала сам – када скочи увис –гладан је, када скочи увис и окрене се у круг – жели напоље. Био је много паметан.
Рецимо, оде напоље. Враћа се, чујем гребуцкање на вратима. Отварам. Сјајна, црна длака улепљена у нешто грозно. Мрштим се и кажем:
„Смрдиш!“
Крупне, гар црне очи тужно ме посматрају, уши спушта у моменту. Главе погнуте скаче на врата од купатила и у једном скоку ускаче у каду.
Купам га. Трљам. Пена на све стране. Стење тихо и пружа шапу по шапу да га оперем.
Узимам његов пешкир и бришем глатку, црну длаку.
Скаче, гледа ме, протресе се и онда трчи неколико кругова кроз кућу. Као да се љути што је окупан. Кад је хладно – тресе се. Даје ми до знања да му је хладно. Скаче ми у крило да га грејем.
И као што кажем расли смо заједно.
Дошло је време да кренем на факултет. Био је страшно тужан. Мама каже да је данима цвилео, а онда је постао цимер мојим родитељима.
Тата се у почетку противио, али том тужном погледу није могао да одоли дуго…
Долазим на викенд. На леђима неки огроман ранац који сам купила код Кинеза. Огроман, претежак. Отварам врата. Гледа ме из дневне собе, скаче  у месту и трчи према мени. У моменту скаче и заједно са ранцем ме обара на под. Лиже ме и скакуће од среће. Ваљамо се и смејем се.
Тако сваки пут кад дођем.
Љубав!
Долазим једном, отварам врата, нема ничег. Ни не чује се. Нема га.
Размишљам: „Вероватно се игра напољу.“
Пролази време. И даље не чујем лавеж.
Питам родитеље где је Мали. Тата ме не гледа. Каже нема га данима.
Почињем да плачем. Суза сузу стиже.
Хоћу свог пса. Хоћу да се играмо, да идемо у шетњу, у продавницу…
Нема га. Дешавало се да га украду, али он откида ланац којим је везан и врати се кући.
Пролазе дани. Нема га. Иде оглас на телевизији. Претражујем сваки кутак нашег малог града. Нема га. Туга је све већа.
Пролази вечност. Звоно на вратима. Скачем.
„Гвоздо, нашли смо Малог,“ каже ми комшика. Насмејах се, а онда ми се осмех заледи.
Убијен је. Убијен и бачен у боровој шуми изнад наших кућа.
Туга… туга огромна… И непремостива.
И дан данас, после много година, када се сетим моје црне лоптице, заигра ми осмех на лицу, али и велика туга, јер је отишао без поздрава…


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост