Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » » Харис Халилбашић - Сад ћу као птица лакше наћи пут


Табла Часопис 09:00:00 0


Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина





Сад ћу као птица лакше наћи пут


Поново се спушта ноћ. Ноћ у којој ме нема. Ноћ у којој само још дише моја сјена на стидљивој мјесечини. Успомене се провлаче кроз пукотине на овој трошној згради. Већина сјенки по зиду ме подсјећа на тебе, једна чак личи на твој нос, док друга има облик оне твоје папуче помало чудног облика коју често скривах од тебе. Чујем како ме кобајаги љутито прекоријеваш и причаш, а сво вријеме ме голицаш по трбуху и њушци.

А онда одједном изненада постајао си некако све тиши, а твоји родитељи све забринутији. Почео си изостајати и из школе и све слабије излазити напоље. Осјетио сам да нешто није у реду, јер твоје мало лице је попримило неку чудну боју и знао си данима избивати из куће. Када си се враћао, само би ми погледао измученим погледом у којем сам ипак могао препознати љубав. А онда кад сам једног дана пратио ауто твог оца, видио сам да те је одвео у једну огромну, свијетлу зграду око које се ширио чудан, јак мирис. Све је некако мирисало на страх и неизвјесност. Тада сам схватио о чему се ради. Читавим путем назад сам завијао и дошавши кући, завукао се испод степеништа гдје се налазило твоје бицикло. На сваки шум и звук аута сам се трзао и истрчавао да видим јеси ли се вратио. Дани су ми били дуги, а туга је полако почела ширити руке ка мени. Нисам могао ни јести, ни цвилити. Одвели су ме од куће по наговору комшија да не бих призвао неко зло.

Сјећам се тог дана када ме твој отац ставио у ону исту картонску кутију у којој си ти држао лопте у гаражи и ставио у ауто. Нисам се опирао, и поред свега сјећам се да су му руке дрхтале и да ме гледао неким молећивим погледом као да тражи опрост. Мислио сам да ћу запамтити пут којим смо дошли, али превише је било мостова и кривина да бих се вратио иако су пред мојим очима биле слике твојих загрљаја и ријечи твог оца: "Реx, опрости и буди добар. Вратит ћу се по тебе чим се Тарик врати. Обећавам ти!"

Мислим да сам то читаво љето највише провео на том истом мјесту гледајући у даљину. Чекао сам. Сваки познати звук аута ми давао наду да сте се вратили по мене. У почетку сам бројао црвена аута која прођу, а онда сам престао бројати и почео трчати за њима. Трчао сам без даха пратећи их и истовремено лавежом дозивати: "Хеј, станите! Ту сам! Погледајте ме!" Трчао сам тако данима за аутима, за људима који су подсјећали на вас. Трчао сам тако готово сваки дан овог паклено врућег и дугог љета и чекао на истом мјесту. Надао сам се. Нико ме није могао одатле отјерати, ни људи са кишобранима ни дјеца камењем. Више од удараца ме бољело то што ниси био ти у неком лику дјечака и што су ме плашила многа дјечија лица испуњена бијесом.

Једном сам, вјероватно, заспао и сањао да сам птица. Можда будем птица у неком новом животу. Имати крила и слободно летјети, е, то би било већ нешто.

Сјенке се и даље играју, а капци су додирнули дно. Чекај, још није крај. Чини ми се да већ у овом тоталном мраку добијам крила. Осјећам се лакшим. Ја летим. Сад ћу као птица лакше  наћи пут до тебе, Тарик.

Летим. Чекај ме, Тарик. Летим у ново јутро, јутро у којем ће ме бити. Чекај ме.


Харис Халилбашић, VII разред


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост