Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » » Ирена Сретић


Табла Часопис 09:00:00 0

Ирена Сретић



Не постоји ни један позив који пружа више задовољства од учитељског. Нема бољег осећаја од оног када знаш да си део дечијег света сатканог од маште, игре и искрености, када си део њиховог одрастања. Свакодневно смо са онима који су радосни, ведри и оптимистични. Рад са децом испуњује нашу душу најлепшим осећањима, оплемењује нас.

И ево, већ пуних 27 година ја уживам у свом учитељском позиву радећи у ОШ „Стефан Немања“ у Нишу. Као велики љубитељ писане речи трудим се да ту своју љубав пренесем и на своје ученике. Наставу организујем тако да пружа могућност да се ученици слободно емоционално и мисаоно испоље, изнесу своје мишљење и ставове, да ликовно или литерарно изразе доживљено. Могу се стварно похвалити тиме да сам у томе била јако успешна, нарочито ако посматрам своју претходну генерацију. Оно што им даје посебно обележје јесте и учешће на многобројним литерарним и ликовним конкурсима где су имали стварно пуно успеха. Зато је и настала потреба да направим један наш, одељењски зборник“ литерарних радова Раздрагана дружина у коме је свако прнашао своје место.

Бити учитељ јесте изазов, ужитак, али и одговорност. Тада добијаш прилику да подстакнеш и охрабриш многе да остваре своје снове, да дођу до свог циља. Моји ученици су мене подстакли да се осмелим и почнем више да пишем, како за децу, тако и за одрасле. Често смо заједно учествовали на књижевним дружењима, неколико пута су нам у истим зборницима објављивани радови. Нашем успеху смо се заједно радовали. И зато, хвала им на томе!



ЉУБАВ

„Не, немој ми прићи
хоћу из далека...“

Ма шта то говорим?!
Већ ми недостаје осмех твој
и наравно да желим да си ту,
да будеш само, само мој!
И како је уопште могуће
да ми не прилазиш,
када сам ти другарица из клупе
и обавезно ме видиш?
Ако и занемаримо то,
знамо се још од малих ногу,
сећам се да си ме увек задиркивао,
али свиђаш ми се, шта ја ту могу!?
Као што сам и претпоставила,
ова осећања нису баш од јуче,
ако занемаримо наше размирице
нешто ме ка теби вуче!
Само, како баш сада
да се загледам у твоје очи плаве
и како да усред тог хаоса
останем бистре главе?
-Па ускоро ће полугође!
Вичу и мама и тата у један глас,
а ја ни пет пара не дам,
замишљам у паркићу нас!

Ех, како то љубав зна да тихо дође
и усели се у мисли и срце наше?
Зашто једноставно мирно не прође
и неком другом приликом сврати!?



СТРАЖАР

Чудан један стражар у дворишту стоји.
Знате ли да се он ничега не боји?
Чува нам стражу и ноћу и дању,
посматра школу и у свитању.

Грудва на грудву, тако то иде
мало већа да сви га виде!
Деса му ставила шаргарепу
једну велику, здраву и лепу.
И да прогледа два угљена,
додаје промрзлим рукама Ена.
На глави има шешир боје меда,
то му је поклонио Недин деда.
И метлу је уз свој шешир дао
да не би Снешко без ње остао!

Чудан један стражар у дворишту стоји
и стварно се он ничега не боји?
Не плаши се он ни ветра ни зиме,
мало га је страх да сунце не сине!



ЉУБАВНЕ МУКЕ

Ево, већ неколико дана
седим у соби, замишљена, сама.
Питају ме мама, бака и тета
шта ме то нервира, шта ми то смета.
-Не знам ни сама!- тако им велим,
а истину праву да викнем желим.
Хоћу да свима кажем сада
како за љубав моју постоји нада.
Он ме је данас за репић чупнуо,
па ме у реду, пред кантином гурнуо.
Онда је, наравно, да нико не види
оставио писмо испод свеске, јер се стиди.
И у њему, кажем вам, јасно пише:
-Волим те мала, све више и више!

Ја сада не знам шта да радим,
да ли да се љутим или сладим?!
Знам да се воли онај ко се бије
и да се права љубав ту увек крије!
Зато ћу и ја њему писамце дати
па нек нам љубав срца позлати!


«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост