Стваралаштво

Представљамо

Вести

Упознај Србију

Регионална сарадња

Одрасли за децу

Слободно време

Златни радови

Изложба

» » » Одјељењски новогодишњи дан радости


Табла Часопис 09:00:00 0




Горан Дробњак
Крај је новембра, петак, час одјељењске заједнице. Говоримо о уобичајеним темама, о правима и обавезама ђака, о другарству и толеранцији, о градиву које се мора прећи. А онда услиједи радионица „Услови учења, како се прилагодити њима“. Намјестисмо столице на крају учионице, посједасмо у круг. Таман се ја распричао, размахао савјетима како да се поспјеши њихово учење, на шта да обрате пажњу, како да се прилагоде условима под којима уче, кад... Једна ручица упорно у ваздуху и нестрпљиво: „Један предлог имам. Један предлог...“. Мишљах добар предлог и изношење става за дату тему, кад... „Да организујемо додјелу новогодишњих дарова и ове године? Шта мислите?! Прошле је било сјајно.“ Знао сам да тој младалачкој енергији, полету који је услиједио не требам стати на пут, не требам прекидати ту еуфорију. Сијасет идеја се распршти у ваздуху у једном трену. Сви би да кажу своје виђење, сви. Једногласни у једном – слажу се, али да буде овога пута другачије, бомбастично, а опет чаробно и сведено. Онако како то они умију. Нијесу били потребни папири за исписивање идеја и предлога. За врло кратко вријеме, за велико чудо, договорише све детаље заједно, без изузетка. За минут – два спремне цедуље са именима свих ученика у одјељењу. У шарену кесу их убаци предсједница одјељења и остави на катедру. Каваљерски и џентлменски, дјечаци дадоше предност другарицама да оне прве извлаче. На свакој цедуљи једно име. Ко кога извуче, не враћа цедуљу. У себи прочита име онога кога је извукао и мени дода како бих саставио листу, тј списак. Заиграше тикови на лицима. Некима осмијеси, некима грч због извученог имена, но, договор се мора поштовати. И би све у тишини, демократски, парламентарно, онако како и доликује.

Прођоше дани један за другим. Допуњавала се врећа идеја за тај, за њих, чаробан дан. И бјеху готово све усвојене. О томе ко је кога извукао, ни гласа. Само се пар гласића осмјелило да траже помоћ од мене. Да испитам неке шта воле, који слаткиш, који спорстски клуб, коју књигу, не би ли баш том ситницом обрадовали „извученог“ друга / другарицу.

Одељенски новогодишњи дан радости


И дође четвртак, 20. децембар 2018. Као да је какав празник. И мени некако мило у души, као да сам дијете. Веселих се и ја, унапријед. Дођоше у двориште са кесама и пуним торбама из којих вирише јастучићи и малени украшени дарови. Праћени чудним погледима осталих ђака, са неизмјерном еуфоријом су стајали у реду испред школе. Као шпалир, можда и први пут како треба. Свечано, нема шта... И започе тај дан. Као по протоколу, сваки тренутак и сегмент договора испоштован. Помјерише се клупе и столице. Тек купљена јелка се расклопи и постави на сред учионице. Отворише се кутије са украсима, купљеним, донешеним од куће, али и оним помало заборављеним, из ормара, коришћеним још у првом разреду. Заискри и покоја суза сјећања на први разред и прво заједничко кићење јелке. Хтједох да се умијешам, да направим ред. Стадох. Зашто и чему? Па, потребе нема. Позивали су једно друго, додавали једно другом, да оките, да украсе... Предлагали, усвајали и, напокон, јелка као никада до тада. Украшена, накиђурена, као дама, одисала елеганцијом и софистицираношћу. Баш право дјетиње кићење. Стављају се јастуци око јелке у форми круга. И, опет, заискри суза. Овога пута мени. Препознадох јастуке од првог разреда и сјетих се њих малених и свих оних прича и животних лекција којима их савјетовах. Но, не даше ми да тугујем. Стављаше око јелке поклончиће које од срца купљаше и украшаваше за своје другаре. Из торбе зазвецкаше шоље разних облика и боја, зачу се звук кашичица, звук коцкица шећера. Отворише се кутије чајева. Бираху се: нана, камилица, хибискус, јагода... Врела вода прели шоље, замириса укусни напитак. Одјељењска чајанка. Започе разговор у кругу, спонтано и онако дјечије. Присјети се неко „Јутарњег састанка“ којим смо почињали сваки радни дан у првом разреду. А мени срце опет заигра. Порастоше пред мојим очима, пуних пет година. Стасали, сазрели... Смијех, здрав и дјетињи, проузрокован игром „Глувих телефона“ и откривање порука које су требале бити пренешене. „Волим што сам овдје, међу вама“, једна од њих... Она која обједињује све и говори више од хиљаду ријечи. Испи се чај, куцнуше се шоље у здравље свих присутних. И... Слиједило је отварање поклончића, по протоколу. По абецедном реду, без гурања, без гужве. Стрпљиви, сви добише дар који им је био намијењен. Сви... То је најважније, испоштоваше сви. Од слаткиша, преко свесака, ташница, шоља, до књига, лопти и дресова. Осмијеси су све говорили. Осмијеси... Да овај дан буде још слађи, засладише се мафинима. Пролетјеше два школска часа. Као трен... Понесоше поклончиће до својих мјеста. Вратише клупе и столице, рашчистише простор. Посједаше да одраде припрему за писмени из математике. А ја... Окренух се према табли да опет не заискри суза јер водим једну сјајну генерацију ученика пред којим је блистава будућност.

„Драги ђаци, памтите овакве тренутке школовања, они су од непроцјењиве вриједности. Сјутра, када свако оде својим путем, својом животном стазом, наврнуће сјећања на дане дјетињства. Нека ови моменти дружења буду успомена на ваше школовање, прво чега ћете се сјећати. Не уџбеника, градива, оцјена, учитеља, наставника, већ дружења. Јаки сте онолико колико сте уједињени и онолико колико у вашем срцу има мјеста за људе добре, племените, хумане, толерантне, честите, као што сте ви сами. Будите и даље такви. Са ставом, са одлучношћу, са емпатијом, са осмијехом. Такви ћете помоћи себи а и свима осталима“. Пратише сваки мој покрет, упише сваку ријеч, први пут у потпуној тишини.

Са жељом да оваквих дана буде што више у њиховом животу, већ тада наставих да размишљам о новим датумима које ћемо обојити дугиним бојама радости током цијелог сљедећег полугодишта.

Субјективан осјећај, вјероватно, али је част бити учитељ једној оваквој генерацији ученика која ће изњедрити великане на разним друштвеним пољима. На пољу људскости су положили тест већ одавно.



Горан Дробњак
професор разредне наставе
Зеленика, Херцег Нови, Црна Гора

«
Next
Новији пост
»
Previous
Старији пост