Одрасли за децу

Љубиша Симић

Рођен је 1970. године у Тулару код Медвеђе у Србији. Објавио је пет књига песама: „Тамо вамо“ и „Водоскок речи“ за одрасле, „Маче Наопаче“, „Узбунa“ и двојезичну књигу за децу (на српском и немачком) „Маратон“. Приредио је више зборника, антологија и лексикона писаца из расејања. Добитник је бројних књижевних награда: Прва награда за поезију за децу 2001, 2003, и 2006. године на Мајском књижевном конкурсу писаца из дијаспоре; Бронзани Орфеј 2001. године за песму „Тамовамо“ , која је прозвана химном дијаспоре; Златна лира 2005. године; Златни Орфеј и Кочићево перо 2010. године; Мисаоник и књижевна награда „Сима Цуцић“ 2011. године за стваралаштво за децу, 2012. године књижевна награда „Михаило Ћуповић“ коју додељује Удружење књижевника Србије, затим Почасна грамата Савеза писаца Русије, Плакета Народне скупштине Републике Србије, Бронзана лира 2015. године, „Златна значка“ Културно просветне заједнице Србије и књижевна награда „Златни круг“ за афирмацију сатире у свету 2016. године и Повеља Интерпарламентарне скупштине православља 2017. године.

Члан је Удружења књижевника Србије, Интернационалног П.Е.Н. – Центра за немачко говорно подручје, почасни члан Књижевног друштва Косова и Метохије и председник Удружења писаца „Седмица“ из Франкфурта на Мајни.

УЗБУНА

Из Африке новост стиже
Све што хода, лети, гмиже
Од Сахаре до Анголе
И Боцване тамо доле
Страшна новост узнемири
Паника се свуда шири
Наста хаос, изби буна
Нестала је лаву круна.

У тој збрци и гунгули
Док банану мајмун гули
У Африци у тој суши
Бесан лав се нарогуши
Па заурла из свег гласа
Ко стотину љутих паса
Мора круна да се нађе,
Настрадаће сви због крађе!

Препаше се силно звери
Хијена се подло цери
Исколачи жаба очи
Антилопа у вис скочи
Начуљила зебра уши
Жирафа се у несвест сруши!
Завијати којот стаде
Са дрвета мајмун паде.

Слоница се ко прут тресе
Страх не може да поднесе
Носорог низ поље штуче
Баш велика брука пуче
Какве нигде било није
Ној у песак главу крије.

Сви истину добро знаду
Док спаваше лав у хладу,
Сањао је храну разну
Ту му неко круну мазну.

СТОНОГА

Да л сте чули за стоногу-
пребила је једну ногу.
Толику је дигла буку
два је пужа кући вуку.

Силна јека шумом стоји,
стонога се грдна боји:
Изгуби ли ногу своју
нису онда сто на броју!

Како ће је онда звати?
Које ће јој име дати?
Да л ће бити тад стонога
кад јој фали једна нога?

Пужеви је ућуткују,
теше, бодре и смирују,
а она се толко гица –
изгинуће обојица!

ОВЦА И КОЗА

Корила је овца козу
што не воли коза прозу.
„Ти си козо немогућа –
јарића ти пуна кућа,
а ти брстиш лишће с грана.
Имаш, сестро, много мана.
Нити пишеш, нити читаш,
како јарад да васпиташ?
Види мене: пишем прозу,
брстим само добру лозу,
јагњад су ми сва прваци
најбољи у школи ђаци!
Вуна ми је мека, бела,
чиним само добра дела,
ја све радим по шаблону,
понашам се по бон – тону,
а ти вречиш целог дана
ил у друштву или сама.
Треба сама да се сетиш,
па да се и опаметиш!“
Козица се само смешка:
„Будала си, овцо, тешка!
Ти паметна, а ја глупа,
ја јефтина, а ти скупа!
То разлика није нека –
кланица нас иста чека.“

Comment here

WP2FB Auto Publish Powered By : XYZScripts.com