ЛитерарноСтваралаштво

Ахмед Халилбашић – Посјетио сам завичај своје мајке

Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Посјетио сам завичај своје мајке

Била једном једна дјевојчица која је живјела сретна у једном малом мјесту гдје се небо и земља љубе, гдје се чује дјечији смијех који одзвања цвијетним ливадама, гдје природа живи са људима, и људи са људима…
Овако су најчешће почињале приче које ми је мама не тако давно причала навече. Увијек сам се дивио њеним причама јер им је знала додати бојом свог гласа неку ноту, која је на тренутке имала и звук туге и звук среће. Знала је мама причати приче, али је увијек вјешто избјегавала да ми прича о свом дјетињству и родном Зворнику. Сваки пут на њихово спомињање, глас би јој задрхтао а поглед се изгубио негдје на крају хоризонта. Моја жеља да посјетим мајчин завичај испунила ми се ове јесени. Док смо се помало уским путем приближавали њеној родној кући, дивио сам се природи и зеленилу, мада ми је донекле било помало и чудно јер нигдје нисмо видјели ниједно дијете већ само понеког старијег човјека или жену који су радознало гледали у наше ауто. Прво што осјетих када изађох из аута, је опојни мирис зрелих дуња које су провиривале испод гомиле сухог опалог лишћа уз стазу до куће. Вођен тим мирисом дођох до улазних дотрајалих врата са чијим се напуклим стаклима играла једна сунчева зрака преламајући се и губећи се у процјепу између зида и дотрајалог пода. Баш ту нађох једну стару већ помало изблиједилу и пожутјелу фотографију. Загледах се у лице једне дјевојчице на њој и у њеним очима препознах своју маму како у наручју држи малог, црног пса. Полако ми се почеше у глави слагати коцкице и ја обузет неким чудним осјећајем задрхтах и затворих очи стежући фотографију уз груди. И тада се деси магија и зачух весели лавеж пса са слике и смијех дјевојчице која га голица по стомаку. Онда видјех велике ливаде по којима њих двоје трче и вјетар који их покушава стићи играјући се успут са зрелим влатима пшенице. Зачух и помало нервозно мјаукање мачка Цицка који је био љут јер га је звук сјекире из дворишта пробудио из поподневног дријемања. Двориштем се зачу и глас мајке, која износећи врућу погачу на сто испод грожђа, дозива дјецу да ручају. Мирисна погача мамила је дјецу која су се такмичила ко ће прије доћи да заузме најбоље мјесто одакле се видио мали поточић који је раздвајао двориште од воћњака. Зачу се и бректање трактора и дјеца пожурише изаћи на пут јер знају да ће их комшија Исмет провозати на приколици пуној зрелих кукуруза. Видим у дну дворишта и дим ватре јер се пече пекмез и малу дјевојчицу која моли да јој дају да и она мијеша пекмез. Затим је видим како држи малог голуба којем је излијечила сломљено крило и како га у лијевој руци носи, а десном му покушава показати како се лети. Као да обоје покушавају летјети.
А тада одједном запуха хладан вјетар и све неста: неста дјевојчица, не чује се звук трактора, умукну дјечији смијех а вјетар сруши оџак на кући. Отворих очи још увијек држећи стару фотографију у једној руци док сам другом брисао сузе којих до тада нисам био свјестан. У трену сам спознао истину о родној кући и завичају моје мајке. Схватих ко је дјевојчица из њених прича. Прича које су малоприје овдје, на родном прагу моје мајке, оживјеле отварајући врата успоменама и недосањаним сновима. Нађох маму како сједи на кућном прагу. По њеном погледу и одсутности сам схватио да је и она одлутала у неко друго, прошло, вријеме тражећи можда одговоре или тренутке који су отишли у неповрат, закључани и оковани ланцима једне тужне животне приче. Чинило ми се да погледом упија сваки педаљ и сваку травку завичаја. Из груди јој се отргну дубоки и болни уздах. Приђох јој и загрлих је, ту малу дјевојчицу коју нађох на темељима полусрушене куће.

Ахмед Халилбашић, VII разред

Comment here

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com