ЛитерарноСтваралаштво

Амел Хоџић – Есеј о звону

Марица Ферхатбеговић, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина

Есеј о звону

Нисам размишљао о звону, или неким другим предметима и зато се бојим да ћу промашити бит овог састава. Но, ипак!

Звоно имају школе, неке куће и друге установе. Много је то звона. Значи да нам није бас небитно у животу. Шта више, много је битно. Постоји више врста звона: обично звоно (које имамо код куће, у школи итд.), звоно на сату (њега можемо навити како би нас подсјетило на неки састанак…)… Ту се налази и звоно које одзвони када нам дође крај. Зато требамо живјети живот који, када се огласи задње звоно, нећемо жалити. Човјек је као звоно. Испочетка добро звони, а за неколико година се поквари. Када ово говорим, не мислим на све људе, неки успију остати на добром путу. Ученици једва чекају да се оно огласи, како би отишли на други час, или збрисали кући. Звоно нас може спасити од одговарања, те добијања лоше оцјене. Школско звоно не виси само на зиду, него је и свједок нашег знања, или ипак незнања. Звоно у нашој школи је веома старо и пропратило је генерације и генерације ученика.

Сада, када ово писање приводим крају, морам рећи да је “Есеј о звону” супер “кул” тема за писање састава.

Амел Хоџић, IX разред

Comment here

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com