Вести

ПАКИСТАН И МИ

Jелена Бабић, ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, ИО Доње

Кажу: “Небо је граница…”
Ја кажем: “Небо није граница!” Небо није граница за креативност, није граница за учење, није граница за упознавање нових људи, нација, обичаја…
Ни сама не знам како сам се нашла у тој групи на ФБ. Вероватно су видели да сам учитељица и неко ме је убацио.
Видим, траже људи сараднике за пројекте и ја мислим, тек тако може. Радимо. Не, не може. Може, али не може. Мораш бити регистрован на платформи за наставнике British Council Schools Online и ту све почиње.
И тако. Дан по дан, корак по корак, ступим у контакт са дивним колегама из Пакистана.
Много прича смо разменили, упознавали градове, културу, навике, писмо, језик, разменили снимке и цртеже…
Најимпресивније и најдраже ми је било када сам име своје школе, име свог града, земље, села у коме радим угледала на зиду њихове учионице.
Тако смо стигли до Пакистана.

Сазнала сам из наших разговора да код њих у Пакистану постоје две врсте школа – државне и британске. Разлика је очигледна.
Још једна занимљивост је то што постоје одвојено школе за дечаке и девојчице и у одељењима нису деца истог узраста.
Додуше, питала сам колегиницу која ради у женској школи. Код ње у одељењу су девојчице узраста од 8 до 13 година.

Колегу који ради у мушкој школи нисам питала ког узраста су дечаци.
Негде прочитах да постоје и мешовите школе, али не знам како функционишу.
Веома ми је интересантно да размењујем искуства са њима. Страшно су пријатни и дружељубиви. Све их интересује, као и мене.
Најлепше од свега је што деца једва чекају да нам стигне нови снимак из тако далеког Пакистана.
Хвала колегама Naheed Kouser и Nasrullah Iqbal на дивној сарадњи.

Comment here

WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com