ТРИ БАСНЕ

КУРЈАК И СЛАВУЈ

Курјак, при крају своје дуге животне стазе, остаде сам. Лежао је под јаворовим стаблом, дубоко у шуми где се родио. Понекад од очаја и арлаукаше; данас је само тужио, све до предвечерја кад зачу диван птичији глас. Никада није чуо умилнију песму!
Слушајући песму, дуго не склапаше очи. А кад посину месец, сети се да се негда причало о неком славују, птици певачици која је песмом славила љубав на земљи.
Није допустио да га опхрва сан, и угледа птицу на грани што се над њим надвила.
– Јеси ли ти славуј? – упита.
– Не, нисам – одврати славуј. – Ја сам гавран!
– Немој тако говорити, драго птиче! Болан сам и стар … Очарала ме твоја песма!
– Сад те очарала! – каже му славуј. – А што ме ниси слушао у младости, што се ниси радовао животу, него си узимао туђе животе!?
– Немој ме корити, мој славују! Не горчи ми задње часе, видиш, на умору сам!
– Видиш, нисам гавран, само сам хтео да те подсетим на твоја злодела. Покај се!
– Добро, мили! Само те молим, отпевај ми још једном своју песму, задња ми је жеља!
Сажали се славуј и запева. Курјак је слушао, слушао … И више се није пробудио.

ЛИСИЦА И РИС

Понудила лисица рису пријатељство, па га позва на гозбу.
– Молим вас лепо, пријатељу, послужите се овом масном пачетином с моје трпезе! – љубазно ће лисица. – Мало презалогајите. Дуг вам је био пут до мене.
– Откуд сад ова доброта? – упита рис. – Досад смо, углавном, знали за вашу лукавост.
– Искуство, пријатељу! С пријатељем се лакше подносе невоље.
– Узећу, но, узмите прво ви! – каже рис, сумњајући у затровано месо. – Ви сте дама!
– Хвала лепо, јутрос сам се почастила пилетином – одговара лисица. – Ви умете да будете и фин! А ја сам целог живота зебла од вашег гладног мјаукања!
– Нисте знали, ја, према вама, одувек гајим наклоност, – умилно ће рис – знате, та ваша префињеност …
– Ах, ах! Могу се због тог комплимента постидети – увијаше репом лисица. – Само се ви послужите!
Посежући шапом за пачијим батаком, рис на њу скочи! Утекла му је, цигло за један полускок.

РАДОЗНАЛИ МЕДВЕД

Један млад медвед, несмиреник, радознала духа и њуха, осети у ноћи мирис меда. Где сад да пођем по овом мраку! замисли се. Залутаћу у шуми, и нећу знати да се вратим. Међутим, није могао да одоли мирису меда. Хтео је да се заслади!
Лижући језиком њушку, нечујно се искраде из лога. Одмах скрете на уску стазу откуд га је призивао мирис меда. Ху-ху, ха! Ту је! задовољно ће себи рећи медвед.
Опрезно се привукао и узверао уз дебело стабло. Из дупље се, уједном, разрогачише страшно велике очи! Устукну, али је већ било доцкан: погребале су му лице неке оштре канџе, и он се нагло сроза на земљу и побеже главом без обзира.
Покуњен, и све питајући се шта ли га је то могло препасти, медвед се вратио логу.
Кад је мами испричао шта му се десило, сазнао је да се сове кукувије понекад настане у пчелињим дупљама, пошто претходно отерају пчеле. А поједу и њихов мед. И још га је подучила: – Знаш, сине, није све мед што у сну на мед мирише.