Биографија:
Александра Лекић Вујисић рођена је 1979. године у Подгорици. Завршила је Филозофски факултет у Никшићу – Одсјек за енглески језик и књижевност, а поред редовног посла, бави се писањем поезије и прозе и превођењем. Писњем се бави од малих ногу, каже да од писања не живи, али сасвим сигурно за њега живи. Говори енглески и италијански језик, завршила је више стручних курсева из различитих области у земљи и иностранству, а покренула је и независни креативни пројекат “Чигралиште” који се бави промовисањем читања у раном узрасту: www.бајке.ме. Својим кћеркама чита од првих мјесеци живота, а од кад су рођене за њих и о њима спонтано ствара.
Објавила је сљедећа дјела и за нека од њих освојила награде:
- 2009. објавила причу „Точак“ у збирци „Градске приче 4“, на конкурсу „Воденица“ портала Анима;
- треће мјесто на поетском конкурсу часописа за културу, књижевност и друштвене теме АВЛИЈА 2011. године за пјесму „Бесана“;
- друго мјесто на регионалном такмичењу за кратку причу „Писмо себи, двадесет година уназад“ – конкурс клуба „Писци и књижевност“ из Загреба 2021. (јануар 2021.)
- прича за дјецу „Како је Калина научила да плива“ објављена у зборнику поводом конкурса „Читам, пишем, растем“ коју је организовао Центар за комукуникацијске студије и истраживања из Београда 2020. (децембар 2020., јануар 2021.)
- награда „Триптих“ за најљепшу љубавну поезију на XX конкурсу „Пјесма над пјесмама“ на тему „У љубави откупљен“ – Књижевног „Клуба умјетничких душа“ из Мркоњић града – (фебруар 2021.);
- објављена пјесма „Трећем“ у Зборнику поезије поводом књижевног конкурса „Љубав и вино“ (фебруар 2021.)
- прва награда на поетском конкурсу Међународног литерарног удружења “Русија-Србија-Бугарска” под називом “Љубав и прољеће“ (пјесма „Ако“ објављена у истоименом алманаху овог удружења“ – 08.03.2021.).
Прољеће
И није тише,
и нема кише –
чаролија прољећа
јутрос мирише!
Небо на прозор
јутрос ми куца,
од среће љубав
венама јурца,
Како се само
разлете радости,
тепих од среће
за наше младости.
Прољеће ово
сасвим је ново,
зато га троши
мудро и споро,
Прољеће ово
је триста чуда,
оно због кога
глава је луда!
И наше жеље
са нама расту,
љубав за храст,
за пужа, за ласту,
За све што буја
и у живот креће,
за изворе радости,
фонтане среће,
За пјесме што
срце испуне лако,
сањај прољеће
• ево овако!
Прољеће ово
сасвим је ново,
срце му је велико
као џиново,
Прољеће ово
је триста чуда –
љубичица што цвјета
на врху брда!
Успаванка за миша
Малени миш се чудом чуди,
често се ноћу он тако буди
када не чује приче дивне и бајне,
не може снове да сања сјајне.
А кад му мама мишица чита,
када га тата за књигу пита,
тада му у снове сврате и магична бића
и с њиме дијеле своја открића.
Синоћ га посјети мишица вила,
блага, магична и сасвим мила,
па му у доба ноћи глуво,
тихо и умилно шапну на уво:
У свакој причи
јунак си главни,
сваки ти сличи –
храбар и бајни,
зато ми вјеруј
када ти кажем:
ни у чему не претјеруј,
ал’ ти предлажем –
Наслони главу
у крило моје,
писац је у праву,
приче се роје,
Долазе из срца,
кошнице радости,
за сан што врца,
за дивне младости,
Проносе знање,
љубав и моћ,
за све твоје сање
– лака ти ноћ!
Воз за прваке
Нема више мрака
за ђака првака,
знање ће да блиста,
то је радост чиста!
Нема више зиме
за бројке и риме,
испуниће главице
наше драге дјечице.
Нема више кајања,
ни великог стајања –
школски воз је кренуо,
прваке је пренуо.
Девет дивних разреда
да се знања нагледа
сваки ђак скроз на скроз –
ускачите сад у воз.
Нема више мрака
за ђака првака,
путовање сјајно биће,
свашта првак научиће!
Не брини кћери моја
Не брини никад због оних
који не познају доброту,
има их, драга кћери,
хоће да сруше љепоту.
Али свијет је сјајно мјесто
и треба га тако гледати,
баш како Ти га гледаш –
и никад га лошијима предати.
Не брини ни када твоју доброту
не умију да прате –
оно што носе у себи
људи једино врате.
Али ти блистај! Дјетињим очима
гледај у сва чуда васионе,
нека све буде пјесма,
нека ти вилинчице звоне.
Вјеруј у магична бића
јер једино је магија важна,
остани највеће чудо свијета,
остани дивна и снажна!
