Jednoga dana Borko je dobio mlađu sestru. Nije bio spreman na to. Mjesecima su mu pričali kako stiže beba, gledao je mamin stomak kako raste, ali nije očekivao da će sva pažnja biti posvećena njegovoj sestri.
Kada je došla iz porodilišta nije bila baš ništa posebno – mali zavežljaj sa pramenovima riđe kose. Nije umjela da se igra, nije znala da govori, sama nije jela, a nosila je i pelene.
A Borko? Taj je svašta umio! Sam je jeo, sam se presvlačio, spavao je u svojoj sobi i imao drugare – pa, ipak, nekako je Sara – kako je bilo ime njegovoj sestri – bila trenutno važnija. Svi su srećni dolazili da vide bebu, s bebom su se fotografisali, beba je dobijala glavne poklone, bebu su ljuškali i pjevali joj pjesmice.
Borko je mislio da je to velika nepravda i koristio je svaki trenutak da roditeljima objasni koliko su pogriješili što su odlučili da dobiju još jednu bebu:
– Eto, da Sara ne mora sad da se kupa, mogli bismo još da ostanemo napolju!
– Mama, zašto moraš opet da hraniš Saru? Mogli bismo da se igramo lego kockama!
– Tata, ostavi Saru, dođi da igramo „Ne ljuti se čovječe“!
Mama i tata su se trudili da Borka uvjere kako ih oboje vole podjednako, ali da bebi treba sada malo više pažnje jer je mala i ne umije mnoge stvari da radi sama kao on – ipak je on još malo pa veliki predškolac i petogodišnjak.
Sve to nije puno pomoglo, a Borkova i Sarina sestra od tetke, Sanja, koja je imala čak devet godina mu je nadjenula i nadimak – tako je Borko postao Borko ljubomorko!
Pogađate da mu se ovaj nadimak nije nimalo dopao i mada nije bio sasvim siguran šta znači biti ljubomoran – bio je siguran da on to nije!
„Ali jesi!“, vikala je Sanja. „Učiteljica nam je pričala o emocijama prije neki dan i rekla nam je da je ljubomora ono kad želiš biti u centru pažnje. Kad se plašiš da na primjer mama i tata više vole brata ili sestru, a upravo se ti tako ponašaš!“ – rekla je Sanja.
Borko je pokušao da se odbrani, ali je brzo briznuo u plač. Borkova tetka je prekorila Sanju i rekla njegovoj mami:
„Šta misliš da Borko i ti malo prošetate? Sanja i ja ćemo pričuvati Saru?“
Borko je čudno gledao tetku, pa mamu.
„To zvuči sjajno!“, rekla je mama.
Borko je obrisao suze i klimnuo glavom. Mama mu je pružila ruku i ubrzo su šetali, samo njih dvoje.
„Kako bi bilo da odemo i do parkića?“, pitala je mama.
„Daaaa!“, oduševljeno je prihvatio Borko.
„Možda nađemo i drugare“, rekla je mama.
Borko je bio presrećan. U parku je pronašao drugare i potpuno zaboravio na Saru, a mama ga je posmatrala zadovoljna što je opet onaj stari, veseli Borko.
Jurcao je sa drugarima, smijao se, trčkarao od tobogana do ljuljaške smijući se.
Odjednom, začula se lupa i plač djeteta. Borko je zastao da oslušne šta se dešava, a odrasli su skočili sa okolnih klupica.
Kod tobogana su bili sestra i brat, Mila i Denis. Denis je pao sa vrha tobogana, a Mila ga je držala u naručju i tješila. Borko ih je radoznalo gledao, pa dotrčao do mame:
„Mama, Denis je pao!“
„Vidjela sam, mili, nadam se da je dobro?“, upitala je mama zabrinuto.
„Jeste, jeste“, odgovorio je Borko. „Mislim da je sad dobro, Mila je sa njim“.
„Pa to je baš lijepo“, rekla je mama i osmjehnula se.
„Pa da“, kratko je odgovorio Borko i vratio se igri žurno.
„Znaš, i ja imam sestru“, rekao je Borko ponosno Denisu nekoliko minuta kasnije kada se Denis smirio.
„Stvarno? Pa što je nisi poveo?“, pitao je Denis.
„Ona je još mala… ne umije da se igra. Plače, jede, spava, ponekad je mama ljuška… Mislim da ne bi umjela da se spusti niz tobogan“, odgovorio je Borko.
„Pa ti ćeš da je naučiš“, rekao je Denis. „Tako je mene učila Mila. Uvijek je znala kako da mi objasni. Mama i tata su mi pokazivali kako da vozim biciklo bez pomoćnih točkova i nijesam baš mogao da shvatim. Onda mi je Mila pokazala i odmah sam razumio kako“, rekao je Denis.
Borko je zastao. Shvatio je da je on stariji brat i da će on Saru učiti svemu i glasno se nasmijao:
„Pa da!“
Denis je klimnuo glavom i obojica su se sjurili niz tobogan jedan za drugim dok je Milica upozoravala Denisa da se pazi kako ne bi ponovo pao sa vrha stepenica od tobogana.
Borko je još neko vrijeme uživao u igri, a potom mu je mama prišla i predložila da odu na sladoled. Borko je to s oduševljenjem prihvatio, žurno se pozdravio s drugarima i obećao da će sjutra ponovo doći, a onda je pogledao mamu: „Ako mama bude mogla da me dovede“, dodao je.
„Naravno, potrudićemo se da dođemo“, rekla je mama, a potom su krenuli ka poslastičari.
„Znaš mama, nije da ja Saru ne volim“, rekao je Borko.
„Znam, dušo“, odgovorila je mama.
„Nego, eto, tako ponekad ne znam šta treba da radim“, nastavio je Borko.
„Pa, ne treba ništa posebno da radiš, sem da budeš divni dječak kakav jesi i da je voliš. Ona je još mala, ali sve što bude trebalo mi ćemo da je naučimo, je li tako?“
„Kao Mila Denisa!“, uzviknuo je Borko. „I kada pane s tobogana, ja ću da je tješim“, dodao je, a mama se glasno nasmijala.
Počastili su se sladoledima i odlučili da kupe i za tatu, Sanju i tetku. Sara još ne može da jede sladoled, pa kad poraste kupiće i njoj, složili su se.
Krenuli su lagano prema kući i tamo su ih dočekale tetka i Sanja koje su presvlačile Saru. Mama je stigla taman na vrijeme da nahrani Saru. Uzela je u naručje i dok je hranila, Borko je milovao po glavi i pričao joj kako će sjutra sa njim u park.
„Stvarno?“, upitala je tetka.
„Pa da, tako smo se mama i ja dogovorili“, odgovorio je Borko.
„Tako je“, potvrdila je mama.
Sjutradan su svi rano ustali. Odlučili su da isprate tatu na posao, a zatim produže do parkića.
Tata je već sve čuo o jučerašnjem izlasku i obećao je da će popodne ponovo izaći svo četvoro.
„To je super!“, viknuo je Borko.
„Znaš tata, Sara meni sad ništa ne odgovara kad joj pričam, ali ona sigurno čuje i uči od mene, je li tako?“, pitao je Borko.
„Naravno, sve čuje, a kada nauči da govori, moći će i da ti potvrdi da je mnogo toga naučila od tebe“, rekao je tata.
„Super! Učiću je da vozi biciklo, i trotinet, i kako se igra sa kockama i koji sladoled je najukusniji, i kako da skače kad su talasi na moru, i kako da pravi anđele u snijegu.. ali, tata, znaš moraćete mama i ti da je ponešto naučite, neću moći ja sve sam!“, rekao je Borko.
Mama i tata su se glasno nasmijali.
„Naravno“, odgovorila je mama. „Sve ćemo se dogovoriti. Za sada izgleda da ti planiraš da je naučiš sve zabavne stvari, ali važno je da se uvijek i sve dogovaramo“.
„Da“, klimnuo je Borko značajno.
I tako su počele prve zajedničke šetnje: Sara u kolicima, Borko na trotinetu ili biciklu, mama i tata šetajući za njima. Borka više nijesu zvali „Borko ljubomorko“, iako se ponekada dešavalo da bude malo ljubomoran. Kako je rasla ponekad je ljubomorna bila i Sara – ali, mnogo češće i mnogo važnije, brat i sestra su se igrali i učili jedno drugo lijepe i korisne stvari.
A sa njima su ih učili i mama i tata – a to je najvažnije, zar ne?
Aleksandra Vujisić (iz knjige„Djetinjstvo u džepu“)
