Ћошак
Кад је била мала
баш је била бесна.
Свака соба тада
била јој је тесна.
Родитељи љути
у ћошак је слали,
не би ли се смирио
девојчурак мали.
Није малој глави
то уопште лако,
седети у ћоше
и сатима тако.
Изнова је она
бивала све гора,
на ћошак навикнута,
зна да тако мора.
И упркос свима,
што не бива често,
ћошак поста њено
омиљено место.
Ту је мирна била,
маштала о срећи,
маштала о принцу
коме ,,ДА” ће рећи.
И онда је порасло
то створење бесно,
алʼ ћошак јој оста
омиљено место.
Априлили
Миш је данас пребио слона,
делфин је летео уз помоћ балона,
мајмун је возио спортске трке,
детлић носио тигра на крке.
Лептир је појео страшног лава,
у кревету мом заспала крава,
сова је носила црвене штикле,
лисица пушила из муштикле.
Шта се то чудно збило тада
причала зумбулу бела рада.
Истина права, рекла је вила,
све је то било првог априла.
Покварило се срце
Покварило се срце,
баш чудно ради,
кад спомене неко
било шта о Влади.
Поблесави срце
и почне да туче,
кад Владимир мајицу
на утакмици свуче.
Кажем себи: ”Стиди се,
зар ти немаш срама,
шта би на то рекла
сада твоја мама?”
Кад са другом Влада
мимо мене прође,
мени свашта тада
на памети дође.
Питам срце своје
зашто чудно ради,
ко стомак кад завија,
умире од глади.
Ко ТВ без даљинског,
антена без сигнала,
срце помахнита
и одлепи глава.
Руке задрхте,
дланови се зноје,
Влада кад изусти:
”Где си, луче моје?”
Покварило се срце,
не жели да слуша,
Владимир кад прође
затрепери душа.
