Једнога дана
Једнога дана када будем остарила
Ходаћу боса по киши са кишобраном у руци
Трчаћу сунцу у загрљај
Обилазићу планинске венце
И пити воду са најчистије реке.
Трчаћу зеленим ливадама
Грлићу дрвеће, инсекте и цвеће
Ходаћу боса по песку, камену и шљунку
И бити срећна што и даље газим тло под ногама.
Једнога дана када будем остарила
Обући ћу хаљину боје лила
Узећу дуго чувани наранџасто-жути шешир
Који се уопште и не слаже
И не иде уз мене…
Браћу воће у братовом воћњаку
Наставићу са шетњама по Хисару
Јешћу кремасте колаче и торте с воћем
Густираћу коктеле у разним бојама
Лакираћу нокте флуоресцентним бојама
Офарбати косу несвакидашњом бојом
Носићу бермуде и нануле
Бижутерију и крупне брошеве
Почећу да носим наочаре, сунчане и оне за старије
Али само ако будем морала …
Пробаћу да надокнадим
Све оно пропуштено у младости и зрелом добу.
Гомилаћу добре књиге и романе
И почети да читам непрочитано
А до тада, нека ми чизма главу чува!
А до тада,
Бићу захвална на свему што имам
И допустићу себи да будем срећна.
А до тада ћу:
Одлазити редовно на посао
Плаћати на време рачуне и порез
Бити добар пример деци и околини
И користити слободно време за себе
И мени драге људе…
Уживаћу у ономе што имам
Не размишљајући о ономе што немам
Јер људи су назадовољнији једном у младости,
А други пут, а други пут… у старости.
Уживам у путовању, у сваком кораку, јер
Срећа је у нама и нико нам је не може узети.
Јелена Ђорђевић, фебруар 2021.
