Јелена (Гвозденовић) Бабић рођена 21. априла 1979. године у Прокупљу, општина Прокупље, од оца Славољуба и мајке Драгане. Основну школу и Гимназју, друштврно-језички смер завршила је у Прокупљу. Велику захвалност за избор будућег занимања дугује свом учитељу, који је поставио чврсте темеље љубави према сталном образовању кроз другарски, али захтеван рад. Учитељски факултет у Јагодини уписује 1998. године и завршава га у року.
Пише песме и драмске текстове за децу.
Данас ради у ОШ „Милић Ракић Мирко“ Прокупље, у издвојеном одељењу у Доњем Кординцу. Школа у којој ради је „школа по мери деце“ и трудиће се да увек тако буде.
Може са поносом да каже да је мајка четворо дивних анђела.
Деца су њен живот, јер:
„Велико срце које не куца само, већ мноштвом малих срдашца је срце учитеља.“
Математика
Ах, та математика,
То је чудна наука,
Као нека магична справа
Од ње ме стално боли глава.
Ипак, волим математику,
Волим ту чудну науку,
Волим да сабирам, делим и множим
И све задатке тачно да сложим.
Онда ме мама гласно похвали
И ја се тада сва озарим,
Па тада помислим без по муке:
„Без муке-нема науке!“
Правила понашања у школи
У школи има много правила
И нису ту да би нас гњавила.
Једно правило врло јасно-
Не туци друге- то није красно.
Друго правило врло хитно-
Не узимај туђе- веома битно.
Правило треће, ни мање ни веће-
Не псуј у школи- то нико не воли.
Четврто правило има вредност
Говори истину-то је предност.
Не тужакај, не вређај,
Не ломи иннвентар-
Још нека су од важних правила
И нису ту да би нас гњавила.
Сумња
Пре четири године, у ово време,
иако имам и сестру и брата,
мама ми, из болнице донела
још једно мало чудо на врата.
То је само кмечало, вречало,
Пелене мењало и балавило,
А ја сам се питала:
„Да л’ је могуће да их је ово „чудо“ опчинило?“
Онда ме мама узме у крло
И нежно ми тепа:
„Моје драго, моје мило!“
У мени тада радост се јави-
Мама ме с пуно љубави мази по глави.
Тада се опет појави „чудо“
Скаче по кући и трчи к’о лудо.
Мама онда трчи за њом,
Јер ће мала вештица да направи лом.
Сумња ме тада мучи и слама:
„Да л’ ово „чудо“ више воли мама?“
Негде се на вратима појави, тад, тата
И таман да приђем да се мазим,
Крајичком ока „чудо“ спазим
Како се тати веша око врата.
Сумњам:“Њу више воли тата!“
