ЗАВИЧАЈНЕ СЛИКЕ
Завичају, моје родно место,
ја те волим и сањам те често.
У сновима видим ту равницу,
ко шарену, распевану птицу.
Пшенична поља у њој дремају,
а паори се за жетву спремају.
Црвене булке по њој цветају,
а фазани се слободно шетају.
Страшило стоји усред бостана,
пролазницима оно се клања.
У сну често видим, ја моју улицу,
на клупици Гоцу, прву комшиницу.
Кућа родна окружена цвећем,
које цвета са раним пролећем.
Двориште је пуно дивних ружа,
мирис њихов шири се и пружа.
Сестра руже бере, у вазу их ставља
и недељни ручак се поставља.
На кућном прагу мама стоји,
до мог доласка дане броји.
Да нас све чува, Богу се моли,
а ми знамо колико нас воли.
Желела бих да сан дуже траје,
јер та слика из ока нестаје.
Али неће из срца нестати,
срце жели тамо да се врати.
Луција Тасић, учитељица
