ЧУДНА ПЕСМА
Заспала сам у вртићу
у мом браон креветићу.
Одједном се чула бука,
Црвенкапа млати вука.
Мачка храни малог миша,
жаба роду сада шиша.
Коза пева серенаду,
овца једе чоколаду.
Рибе изнад воде лете,
три прасета вуку прете.
Коњ се смеје с једне гране,
пчеле медом меду хране.
Какав ли је ово хаос,
мачку јаше Мики Маус.
Паја Патак лију љуби,
мене Нора из сна буди.
Сад је јасно као дан,
то је био само сан.
ЈА И БАБА
Жалила се баба мами,
тешко јој је да ме чува,
каже да јој много лакше,
да сачува џак пун бува.
Ал’ ја желим да тренирам,
спорт је сада прави хит,
са бабом се ја нервирам,
баба није и спортски тип.
Пробао сам са кошарком,
кошарка је барем лака,
са два метра целу таблу,
промашује моја бака.
Спремио се ја за трку:
”видећеш ти, бабо драга”,
истрчао сам на пољанче,
а од бабе нигде трага.
А онда се сетим бокса,
нападачки заузмем став,
руком лево, руком десно,
нос је бабин, постао плав.
Сукоб сад са мамом слутим,
могу и ја да се љутим,
хоћу деда да ме чува,
баби дајте џак пун бува.
Миљко Шљивић, је песник, пчелар и породичан човек (редослед занимања није битан, јер су сва племенита)
