ЖУРБА
Жури Марина,
зове те неко!
Жури Марија,
школа далеко!
Жури Марина
оде ти сека!
Жури Марија
такси не чека!
Жури са игром,
морамо поћи,
пожури, учи,
испит ће доћи.
Пожури једи
кромпири врући,
пожури! Жури!
Чујем по кући.
Па, докле више
са журбом тако,
хоћу да живим
само полако.
Јер брз не може
да буде свако,
журити није
нимало лако.
ПОПОДНЕВНА ЖУРБА
Молила сам тату
да ми друштво прави,
да ми чита приче
и да ме забави.
Он ми одговара:
”Душо моја бела,
ја сад много журим,
ја морам код пчела”.
Обећање мама
испунила није,
луткици бар једну
сукњу да сашије.
Кад је питам саветује
да се ја не једим:
”Сачекај ме срце моје
да по кући средим”
Молила сам секу
Да цртамо птичице,
Да бојимо сличице
Ил’ играмо игрице.
”Не љути се, душо –
рече тад и сека –
ја се много журим,
мене друштво чека”.
Сви некуда журе,
некуда се спремају,
па за мене ни мало,
свог времена немају.
Зашто су сви такви,
хоће да се моле,
за мене се журе,
а много ме воле.
ЈУТАРЊА ЖУРБА
Ујутру се рано будим,
ал’ још мало дремам,
да не касним, ја се трудим,
за вртић се спремам.
Перем руке, перем лице,
перем зубе, све се блиста,
сечем нокте, чешљам косу
да за вртић будем чиста.
Тата пертлa ципеле моје,
а мама капутић спрема,
у ранац трпам ствари своје,
за шољу чаја времена нема.
Поздрављам нану, поздрављам деку,
мога зеку и моју секу,
па онда лутку по коси мазим,
”ћао свима”, у вртић одлазим.
Миљко Шљивић, је песник, пчелар и породичан човек (редослед занимања није битан, јер су сва племенита)
