Посвећујем ову песму деци која су учинила да мој учитељски позив волим још више, јаче…
„Мојој“ деци која ће израсти у праве људе на које ћу увек бити поносна!
Малено сеоце,
Малена школица,
Мала учионица.
Мало је и ђака,
Али су моји и вреднији од злата!
Мускетари вредни, четворо њих – прави;
Њима ово пишем – да се не заборави,
Да постоје деца чије очи греју
Чак и онда када пахуље веју,
Чак и онда када по прозору киша прави шар-
Јер, они су ти – од Бога дар!
Уз њих је лепши и бољи је свет.
Сваки нови дан уз њих је посебан – леп.
Малено сеоце и малена школа,
Али ми је срце нарасло до крова!
Малени су људи великога срца
Научили и моје да у њиховом ритму куца.
Александра Илић Ђорђевић, учитељица
ОШ ”Бора Станковић” Тибужде, ИО Доње Требешиње, Србија
