ГОРДАНА САРИЋ, професор и пјесникиња љубави
ЦРНА ГОРА
Моја рецензија за књигу ”ОСТРВО ДЕТИЊСТВА“ коју сам урадила за младу пјесникињу из НИША Бранкицу Богдановић
ОСТРВО ДЕТИЊСТВА
Иако је Бранкица Богдановић завршила основне студије, Факултет заштите на раду, она је по рођењу пјесник са истанчаним укусом за поезију, риму, склад и ритам пјесме.
Одавно је она осјетила жељу за писањем и то баш дјечије поезије. Носила је у себи то осјећање, ријечи слагала у стихове и чекала тренутак да као лептири из душе јој излете. Али у њој је владала несигурност, питала се да ли је свему томе дорасла? Требала јој је нечија подршка. И добила је од оних који су препознали њен таленат и рекли да вриједи то што ради.
Бранкицине пјесме су едукативне, поучне, интересантне, живе, духовите и маштовите, све оно што доприноси да буду врло допадљиве и блиске читалачкој публици. Она је пронашла начин да се кроз животност и духовитост стихова приближи дјеци, заинтересује их и освоји. Пјесникиња их савјетује, едукује, нуди им забаву, игру. Стихови су занимљиви, разиграни са разноликим темама.
Пјесма која се издваја и коју сматрам најбољом и најзрелијом је ,,КАКО СЕ ТО ПИШЕ ПЕСМА”. У њој је Бранкица показала свој блистави ум и маштовитост. Стихови су едукативни, вриједни, јер је објаснила суштину пјесме, како она настаје и шта значи. Ова пјесма има вриједност, складна је, пуна дивне риме и музикалности стиха.
Питала је једна Весна:
,,Како се то пише песма?”
Питао је један Сима:
,,Шта је стих, а шта рима?”
Песма шта је, како бива,
о чему тад писац снива,
шта то тка речи, слова
па настане песма нова?
Песма се из срца ствара
Бог ти зато даје дара,
речима се боје песме,
слова теку ко из чесме.
У пјесми ”ДОМОВИНА“ све мирише на љубав према родној груди. Ова пјесма има душу. У њој налазимо топлину и лијепу риму. Домовина је све што је лијепо, цвркут птица и љепота цвијећа, а посебно крило мајке.
Домовина – то је
крило твоје мајке
и сигурна лука
док прича ти бајке.
Пјесма ”ЋОШАК“ је врло занимљива и посебна по својој теми и садржају. Складно написана, помало тужно и сјетно, пјесникиња је дочарала живот дјетета, несхваћеног и одбаченог, коме срећа није била намијењена и коме је заувијек остао ожиљак у души.
И онда је порасло
то створење бесно,
алʼ ћошак јој оста
омиљено место.
Пјесма ”ЛИСИЦА И ТАТА“ је врло духовита, сатирична и занимљива, гдје Бранкица показује своју хуманост и љубав према животињама.
Помодарство неко
ушло међу људе,
зар лисица да женама
оковратник буде?
Недужно створење,
њено истребљење,
нехуманост људи,
немир у мени буди.
Пјесма ”КЊИШКИ МОЉАЦ“ изузетно је лијепа, поучна и духовита. Она има сјајну поруку, што је посебно важно за дјецу.
Књига вреди више
и од блага триста:
човек препун знања
ко звезда заблиста!
”АПРИЛИЛЛИ“ је изузетно добра пјесма, инвентивна, маштовита, духовита, пуна ритма и музике стиха. Дјеца ће радо прихватити ову пјесму, рецитоваће је и забављати се, јер их покреће својом енергијом
Миш је данас пребио слона,
делфин је летео уз помоћ балона,
мајмун је возио спортске трке,
детлић носио тигра на крке.
Шта се то чудно збило тада
причала зумбулу бела рада.
Истина права, рекла је вила,
све је то било првог априла.
А ево и једне дивне љубавне пјесме ”ПОКВАРИЛО СЕ СРЦЕ“. Толико њежности и трептаја, неког дивног новог осјећања, до тада непознатог. Ауторка је то дивно кроз стихове исказала.
Покварило се срце,
не жели да слуша,
Владимир кад прође
затрепери душа.
Не бих више да говорим о пјесмама. Свака има своју тему, инспирацију и свака је на свој начин лијепа. Бранкица Богдановић је ушла у дјечији свијет, сагледала га и препознала. Открила је у њему љепоту и чистоту дјечије душе, открила сферу њиховог интересовања и својом маштовитошћу и духовитошћу на занимљив начин сачинила пјесме које ће бити блиске и драге многим генерацијама, јер што је записано вјечно остаје, а књига је аманет.
Желим да Бранкица иде свјетлосним путем поезије која ће јој живот уљепшати.
Књишки мољац
Ушао је мољац
одавно у књигу,
више нико зато
и не води бригу.
Књига поста деци
небитна ко ствар,
бива потписана
као споменар.
Одрасли, пажња!
Ствар је важна!
Задатак је све деце,
мољца да спрече:
да поједе књиге,
да украде знање,
обустави раст,
спречи образовање.
Верујте на реч
и мољац је знао,
шта мислите, зашто је
баш књигу изабрао?
Књига вреди више
и од блага триста:
човек препун знања
ко звезда заблиста!
Како се то пише песма
Питала је једна Весна:
,,Како се то пише песма?”
Питао је један Сима:
,,Шта је стих, а шта рима?”
Питали су онда Бранку,
хоће рећи она Станку,
шта се то у неком јави,
па од речи стих направи.
Песма шта је, како бива,
о чему тад писац снива,
шта то тка речи, слова
па настане песма нова?
Ћилим речи исплетених
да л’ се по шаблону тка,
па предиво уникатним
шарама се оку да.
Одговара мала Бранка
на питања Весне, Станка:
,,Песма се не пише тако,
по шаблону и онако.
Песма се из срца ствара
Бог ти зато даје дара,
речима се боје песме,
слова теку ко из чесме.
Свака рима, сваки стих
прате тебе кад си тих,
душа стихом разговара,
тишином се песма ствара.
Песма лечи многе боли,
душу, а и живот голи,
ослободиш део себе,
срце крхко да не зебе.
Део тебе, то је песма,
схваташ сад, моја Весна?
Песма те кроз живот води
и кад паднеш она бодри.
Схваташ сад, е мој Симо,
шта то има везе с римом?
Живот стихом проговара,
е тако се песма ствара.”
О Тати
Волела бих, кад
би могло време
да се врати, да ја нешто
кажем сада своме тати.
Волела бих да сам
само мало мања,
да оправдам нека
твоја деловања.
Зар си морао бити
само реч, тата?
Никад ту за мене,
а ни за брата.
И рекла бих сада
свој деци света,
кад ваш тата брине,
нека вам не смета.
Знате ону песму,
песму о тати,
кад једна девојчица
никако да схвати
шта је то тата,
зашто стално брине
и све би да зна,
гори је од стрине.
Волела бих да сам
могла себи, а и брату,
да приуштим једног
тако брижног тату.
Да о нама брине,
пази нас и чува,
да не буде хладно
ни кад ветар дува.
Љубављу својом
да нас пази, греје,
за нас да живи,
с нама да се смеје.
Да ли ми верујете?
Мислим, претерујете
Из оближњег парка
и једног шумарка
веверица Веца
спазила је зеца.
Желела је Веца
да ухвати зеца,
скува себи чорбу
и направи торбу.
Да ли ми верујете?
Мислим, претерујете.
Уловила Веца
патуљастог зеца,
добро јој је дошо
што овуда прошо.
Веверица стеже
зекана за уши,
смешка се у себи:
,,Кад направим суши.”
Да ли ми верујете?
Мислим, претерујете.
Уплашени зека
ногицама тресе,
не желим у суши,
враг да ме однесе.
Шалила се Веца
све у вези зеца,
неће она суши,
вуче га за уши.
Да ли ми верујете?
