Пролеће ми украде корона
Шта је ово ево неко доба,
учионица ми моја дечја соба.
Пролеће ми украде корона,
не чују се нигде школска звона.
Школа нам је у свакоме кутку,
доступна у сваком тренутку
Наставници на клик су нам дати,
зато су нам добри резултати.
Настава без престанка траје,
географ у поноћ задатке задаје!
Разредна нас бодри са свих страна.
Школа нам се смеши и са ТВ екрана!
О, шта се ово дешава, мој дечји свете,
какве нам ово опасности прете?!
Наставници задатке шаљу са линка,
а ја бих да знам шта ми ради клинка?
Кад ће престат ова ноћна мора,
овај ружан сан гори од хорора,
да осване сасвим обична зора
кад се баш у школу оно ићи мора?!
Ех, како ми све то сада недостаје,
Једва чекам у школи да наставник предаје.
Нека га нек галами, чак и нека прети,
знам – стало му је да ме опамети.
Нећу то, мајке ми, схватити лично,
прижељкујем време оно скроз обично.
Доста ми је више ових кодова,
поруком да стиже колко имам бодова.
Хоћу у клупу, макар магарећу,
натраг хоћу ону ђачку срећу.
Овде ме лове са свих интернет страна,
у школи бар не питају сваког божјег дана.
Пристаћу да одговарам баш на сваком часу,
да постанем бољи бар за једну класу,
само да чујем громко школско звоно,
сад ми највише недостаје оно!
Трпићу јуначки све ђачке муке,
решавати задатке, па макар и “глупе”
само да се дочепам своје школске клупе!