Прва успаванка
(посвећено Александри Чаировић)
Небом се зачу крик сирене,
док сам рукама додиривала таму болом,
у ишчекивању очију кћери, тек рођене,
пружале прсте маленом детету,
телу крвавом, невино голом.
Србијо, певали су твоје опело,
угледах, један нови живот,
две мале руке, безгрешно тело.
Србијо, птицо, претворена у згаришта,
плач детета, тек рођеног,
нека замени сва твоја спаљена огњишта.
Реци ми, рођена у мраку,
у крицима нових звери,
ко је желео да ти одузме светлост,
о, једина кћери.
Ко је смео да ми одузме радост,
тек потеклог мајчиног млека.
О, Србијо, има ли границе,
између рађања и смрти, има ли је,
тамо где звездану ноћ, раздиру одзиви нечовека.
(26. март 1999. године у Смедеревској Паланци)
Снежана Чаировић, професор (Песма из Зборника „Песници рањеном граду“, Крагујевац 2021/2022. година)
