Сећање на Мокрањца
Рођен у Неготину,
давне хиљаду осамсто и неке,
родио се будући композитор,
и веома талентовано дете.
Одмах се видело
да ће бити чудо од детета,
чим је са три и по године
научио да чита.
Волео је музику
записивао народне песме,
био мелограф, а поврх свега
паметно, надарено дете.
Сакупљао је песме,
световне и црквене
и постао “оснивач
музичке науке“.
Његова велика љубав,
Марија-Мица, дивна и лепа,
била је млађа двадесет лета.
Имала је витко тело
и сребрнаст глас,
веома је зрачила
и имала привлачан стас.
У Саборној цркви,
једног зимског дана
одоше пред олтар
и рекоше: ДА.
Ево славља
испод нашег крова,
родио се Момчило,
наша принова.
Да буде леп, висок и снажан
пожелеше му отац и мати,
и наравно,
Момчило ће се звати.
Оставио је Руковети,
Приморске напјеве,
Козар и Литургију,
Опело и Статије.
А онда је отишао,
напустио нас,
те хиљаду деветсто и неке,
али ипак је са нама
малтене свакога дана.
Како? На часовима Музичке културе
помињемо га стално,
слушајући руковети,
уживамо само.
„У Будиму граду
чудно чудо кажу:
Хм, хм, је л“ истина
чудно чудо кажу!
Миш посеја проју
по јежеву пољу
Хм,хм, је л истина,
по јежеву пољу!“
Јелена Ђорђевић, проф. разр. наставе
шк. 2017/18. год.
