Снежана Чаировић је рођена 29.4.1972. године у Смедеревској Паланци. Поезију пише од детињства. По занимању је професор српског језика са општом књижевношћу. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и прозу, као и поезију за децу. Објављивала је у зборницима “Рукописи”, (Панчево, 1996, 1997, 1999. и 2000.) и у зборнику, „Жубори са Моравице”, (Ивањица, 2003, 2004, 2006.). Добитница је 1. и 3. награде за поезију Телевизије “Девић”. Специјалну награду стручног жирија књижевног клуба “Душан Матић”, освојила је за песму “У сивом облаку изнад Паланке”, 2007. године у Ћуприји. У Новом Саду 2006. године била је награђена као педагог са најуспешнијим ученичким стиховима посвећеним ћирилици. 2020. године добила је награду за стручно вођење литерарне секције “Насмејани анђели”, Основне школе “ Олга Милошевић”, чији је руководилац 16 година. Ова литерарна секција је тренутно најбоља у Србији по одлуци Друштва за српски језик Србије и Министарства просвете и технолошког развоја Србије.
Слон у фризерском салону
Јуче је један слон,
решио да види
шта је то фризерски салон.
Ушао је тихо у фризерски салон
видео моју маму
и њене велике и дивне локне,
меке као секине сокне.
Био је слон забринут:
“Како да намести фризуру
кад косе нема?”
Своју сурлу увио је
попут локне неког дива,
за све то, верујте,
моја мама је крива.
Бува – куварица
Јуче је једна бува одлучила
да научи да кува.
Купила је народи кувар
да се традиција чува.
Одлучила је бува,
прво пасуљ да скува,
па је купила ребарца сува.
Постала је бува куварица права,
а ти дечаче, једи пасуљ
да буде паметна твоја глава.
Погача
Јуче ми се баш хтело
да постанем Нинџа корњача
и то храбри Рафаело.
И све би било у најбољем реду,
да је требало само пицу да једем.
Али како да будем у канализацији,
свој живот на смрад и мрак да сведем.
Схватио сам, баш су без везе,
те Нинџа корњаче.
Нема ништа лепше,
када одем у село код бабе и деде,
дишем чист планински ваздух,
пијем бистру изворску воду
и једем парче српске погаче.